Дeтињство је створено да се памти – каза мој дека. Све остале године које следе дошле су да бисмо се сећали времена када смо били мали, дана који су нам изгледали као облачићи на плавом небу, на коме је од раног јутра почело да намигује сунце.
Хајдемо заједно да се вратимо у те дане. Полетимо ка висинама, зажмуримо и, ето, стигли смо до предела нашег најранијег живота.
Ти каза:
– Што је ово лепо, као да нисам живео у овом крају. Све је тако дивно да бих пожелео ту и да останем!
Рекох:
– Стварно, и мени се чини да је ово неки други свет, не онај у коме смо некада живели. Да није ово, можда, само сан!
Каза:
– Да је сан нестао би са привим зрацима сунца. Зар се не сања само ноћу?
Казах:
– Сања се у свако доба дана и ноћи, само је важно да су затворене очи.
Рече:
– Да затворимо очи!
Затворисмо их!
Посматрам зелене пределе, ливаде и на њима стадо оваца. Заједно смо у том сно сви школски другари. Чувамо стада оваца. На испаши су, на ливади недалеко од села!
Рекох:
– Ево нашег рогоње!
Рече:
– Стварно, ево нашег рогоње!
Рогоња је био ован којег смо сви обожавали. Када би нам било досадно, да бисмо се забавили, јахали смо га као што се јашу прави коњи. Слушао нас је. Само се једном био узјогунио, потрчао је колико год га носе ноге, уплаших се и свом силином слетех на земљу. Недељу дана осећао сам болове у грудима.
Каза:
– Видиш ли ону реку тамо!? Посматрам је како тече покрај наше баште. Неко се тамо купа. Да нису Ранко и Јовица. Погледај мало боље!?
Казах:
– Хајдемо да се и ми купање!
Лепо смо се освојили „Зелени вир“. Дубина један метар, до главе; на осталим местима само до колена. Изгледао нам је као Јадранско море, истину вам говорим. Када су лети други одлазили на у те далеке пределе, говорили смо: „Хајдемо на наше море, а ишли у реку, у „Зелени вир“.
Рече:
– Баш нам је лепо, да крадемо и овај ваш воћњак, да мало уберемо јабука и шљива. Сећаш ли се када нас је једном твој деда појурио. Мислио је да неко други „крадљивац“, а онда си нас ти одвео да мало утолимо жеђ и глад.
Казах:
– Добили смо батине и од твојих, онога лета када смо убрали краставце. Дошао твој деда, понео мало ракије, хтео да направи салату, али се изненади када не нађе ниједан краставац. Почео је да псује, а ми не издржасмо, него се силно насмејасмо. Били су у жбуну, поред саме баште. Тада нас твој деда појури. Боже, како ли прескочисмо оне високе плотове и сада се тога чудим!
Рече:
– Најинтересантније је било када смо, после бербе винограда, убирали заборављене гроздове. Док смо се враћали из школе, нисмо ишли уобичајним путем, него преко винограда. Сваки заборављени грозд био је читаво богадство. Заволели смо бераче који су били нехајни. Ако су умрли, нека им је лака земља, ако су живи, нека живе још стотину година!
Казах:
– Никада нећу заборавити оне зиме препуне снега. Поред школе смо се такмичили да правимо Снешка Белића. Ко направи најлепшег, добија награду – чоколадицу! На десетине лепих фигура смо урадили; најтеже нам је било да „извајамо“ нос! Сећаш се како смо једне зиме украли читав низ сувих паприка, које смо употребили као црвене носеве за наше извајане фигуре. Све су биле различите и због тога смо били радосни. Смејали смо. Ни комисији која је оцењивала наше радове није било лако да одреде победника. И сад се не сећам ко је био први!? А ко би се више тога сећао, много је година прошло, а организовали смо лепа такмичења у школском дворишту.
Рече:
– Оне зиме, када је река највише заледила, сећаш се како смо се са врха села, са Митиних колиба, спуштали у Доњу махалу. Читав километар и по, можда и више, изванредног терена за санкање и скијање. Највештији је био Јова Перин. Равног му није било! Мој покојни деда Миливоје направио је „скијице“, а ти си се, добро се сећам, са братом спуштао на ручно урађене саонице. Милина једна! Јао, што су тада биле оштре зиме! Снегови су били високи метар и по!
Казах:
– Једном, када је почело друго полугође, сећаш ли се, нисмо могли да идемо у школу због великих сметова. Планина је била сва у сметовима. Родитељи се уплашили да нас шаљу у школу. Није било тада лако препешачити пет километара, а били смо нејаки. Тек нам је било десет, дванаест, тринаест година! Радовали смо се што нисмо кренули у град, у нашу школу, и истовремено били тужни, јер ћемо морати кад-тад да надокнадимо пропуштено градиво, зар не!?
Рече:
– Сећаш ли се оне зиме, после Св. Николе, када смо нас неколико кренули у заједничку „крађу“ сушеног меса. Много смо га волели. У ствари, нисмо крали месо по туђим домовима него се договарали да свако, из своје куће, узме по комад-два и да се нађемо на изласку из села, близу Станкове куће. Била је ноћ, истина, због снега, видело се, али смо тешко могли да распознајемо људе. Сви су те вечери дошли, сем Братислава, кога су родитељи, говорио нам је касније, казнили, јер је био непослушан. Све је признао, па су и наши сазнали за ову ујдурму. Добили смо батине, којих се, признајем, и сада сећам. Просто ми звони у ушима од очевих речи. Од тада никада нисмо „крали“ суво месо. Никада!
Казах:
– Све ми то изгледа као неки далеки, прелепи сан. И то чување оваца, и то купање у реци, и те силне подвале родитељима, и ти далеки, бели, високи снегови. Све је то прошло тако брзо, као да смо просањали живот!
Рече:
– Најлепше је време снова. Људи који нису у стању поново да просањају своје детињство као да га нису ни имали. Дођи сутра да поново сањамо прохујало време. Дођи..!
