У време зиме, царства снегова,
Србијом корача нога његова.
Узалуд с неба пахуље шкропе:
и невидљиве му видимо стопе!
Кроз маглу зимске декорације
корача отац српске нације,
а ми за њиме дични гиздамо,
нећемо свога вођу да издамо.
И дрво пуца од силног мраза.
О, шта бисмо ми без путоказа?
Идемо скупа, преци и деца,
пратимо Растка, учу и свеца.
Узалуд ветри оштрили бритве.
Све их ућуткаше наше молитве.
Крст му светлуца и плашт монашки
док му кличемо с љубављу, нашки.
С неба, из груди химна се пролама,
према црквама, према школама,
кроз брда, равни, уз три Мораве
иде колона Светога Саве!
