Кад се тата расрди, јер наша пећ у соби неће да гори и само се пуши, онда је почела зима. Онда напада дебели снег — и мама каже да ће скоро доћи Нова година, која је „Дан дечје радости“.
Ја јој онда кажем да ми деца нисмо ни сада жалосна. Читав се дан возимо на санкама низ нашу стрму улицу. Кад се спуштамо доле, онда санке возе нас, а кад се враћамо горе, онда ми морамо возити њих.
Онај мој сусед који пише књиге чучи сада увек у соби. Само каткад отвори прозор, кихне — и опет га брзо затвори. Сигурно опет смишља какве приче о мени… И онда, док је још снег, запевају некакве птице, а мама донесе однекуд китицу висибаба и каже: „Оде баба зима!“
