Живели смо као и многе породице нижих службеника: ни најбоље, ни најгоре. Било је више мојих другова који нису имали ни пола од онога што сам ја имао: прави кожни фудбал „на шнирање“, стаклене кликере, оловке са гумицом. Али, исто тако, нисам имао оно што су имали неки моји вршњаци, синови познатих „другова“: фото-апарат, ручни сат и друге, тада луксузне ствари.
Кожни опанци с ђоном од аутомобилске гуме били су скупи као данас увозне патике. Имао сам ципеле марке „Борово“ са везицама. Сећам се кад ми је отац за Први мај однекуд донео платнене патике. Био сам главни у улици. Кад би падала киша, скидао сам их да их не поквасим, да би ми дуже трајале. Мазао сам их школском кредом кад се испрљају.
Био сам попустио у учењу. Нешто због лова на Морачи, нешто због утакмица и бокс-мечева, слабе оцене су се наређале. Мислио сам: „Има времена, све ћу поправити до краја године.“
Једног дана отац дође љут и одмах с врата поче да виче: „Нема изласка док не поправиш оне двојке!“
Правдам се како не стижем да све запишем у свеску, јер неки професори пребрзо говоре. Али да се мајка не нађе између нас, слабо бих се одбранио, јер је очев каиш већ био напустио панталоне. Кад се смирио, рече ми да ће, ако поправим слабе оцене, гледати да ми купи нешто што нико нема у нашој улици, па можда ни у читавој Старој вароши.
Запнем, нешто од страха, а нешто због мајке, али највише због очевог обећања. А за мога оца се говорило: „Кад он нешто обећа – то је као у банци.“
Друкчије су биле онда банке и људска реч.
Поправим све оне „крмаче“, како смо онда звали слабе оцене, и чак на крају школске године за одличан успех добијем књигу од наставничког већа.
Отац се обрадова, насмеја и рече: „Добро! Добро!“
Ја само ћутим и чекам, дан по дан. Кад ево га једног дана, и вели ми, онако са врата: „Ено те крај капије чека један друг са гуменим опанцима.“
Истрчим напоље. Мислим, неко од другова који носи опанке. Погледам уз улицу, низ улицу, нема никога. Видим само један бицикл, прислоњен уз капију. Нов, што се каже „испод чекића“. Мало је ко тада имао бицикл. Мало измерачим гледајући онај бицикл, па се вратим да кажем како нема никога.
Кад – ето он и мајка стоје на вратима и смеју се.
– Виде ли га? – Кога? Тамо нема никог! – Има, има – вели отац. – Погледај мало боље. Виђи му гумену обућу – и удари ногом у точак бицикла.
