Почиње проба симфонијског оркестра. Сви су у оркестарској дворани и спремни за рад. Иако влада велики жамор због разговора о претходним догађајима, музичари су, упркос брбљивости, потпуно посвећени проби. Жамор прекида госпођица обоа дајући камертонирани тон А, како би се оркестар наштимовао и припремио за свирање.
Диригент је донео ноте за цео оркестар, као и своју партитуру. На репертоару је чувени композитор Јохан Себастијан Бах. Сви чланови оркестра знају да је Бах потекао из велике музичке породице, у којој је било много композитора и извођача. Сам Бах је свирао оргуље, чембало, клавир, виолину и виолу, а умео је и лепо да пева. Уз све то, био је и диригент. Чланови оркестра су већ изводили његов Божићни ораторијум и свесни су колико је био велики композитор и виртуоз. Њима је велика част што могу да изведу његово дело.
Ипак, осећа се известан умор од узбуђења. Често имају прилику да изводе дела великих композитора, што доноси висока очекивања и велику одговорност. Али, шта их сада збуњује? Добијене ноте нису уобичајене – све изгледа некако чаробно и необично. Диригент зна да ће ускоро стићи господин Бах из Барока (тамо он живи), али ноте су само тачкице! Нема никаквих украса, нити назнака ритма. Сви су збуњени и не знају како да приступе овом изазову, а концерт је на помолу. Диригент је врло забринут, али утеху налази у томе што је господин Леополд још ту, па се досећа да га замоли за савет.
„Госпођо Оргуља, можете ли, молим вас, да позовете господина Леополда? Јако ми је неопходан његов савет“, обрати се диригент значајним тоном.
Госпођа Оргуља са пуно елана одговори:
„Наравно, маестро, одмах ћу то учинити.“
Док је чекало Леополдов долазак, диригент је упорно покушавао да дешифрује ноте, али шта год да је смислио, није уродило плодом. Уз то, тишина у дворани само је појачавала осећај напетости. Напокон, ту тишину прекидао је смирени глас Леополда.
„Тражили сте ме?“
Диригент се трже као из дубоког сна, погледа у Леополда са великим одушевљењем и упита:
„Ви познајете Себастијана Баха?“
„Ах, наравно“, одговори Леополд. „Он је сјајан композитор и музичар из Барока. Мој Амадеус и он су јако блиски и повезани. Шта желите да знате, драги колега?“
„Збуњен сам. Изводили смо многа дела господина Баха, али овог пута смо добили чудне ноте. Он стиже за који сат, а ја не знам како да припремим оркестар.“
Леополд се насмешио па рекао:
„Ах, чувени Бах! Он воли да експериментише и ствара нешто ново. Не могу да се отргнем утиску да он долази. Јако ми је драго што ћу га срести. Но, да погледам партитуру да видим шта је по среди.“
Диригент му предаде партитуру са врло радозналим изразом лица. У сали и даље влада тишина и неизвесност – сви чекају да се дешифрује нотни запис. Леополд погледа у партитуру и рече:
„Да, чудно… Први пут видим овакав запис.“
„Па шта да чинимо?“ упита диригент.
„Ништа. Када стигне, питаћемо га“, рече Леополд.
„Да ли ћемо се осрамотити пред њим? Желели смо да га достојно угостимо, као и сваког великог композитора и музичара“, забринуто ће диригент.
„Ма јок“, кроз осмех рече Леополд. „Себастијан је особа отворена за нову музику, тако да ће му бити задовољство да заједно продискутујете о тој теми.“
„Мислите?“ упита диригент.
„Ма знам“, одговори Леополд.
Диригенту паде камен са срца, па гласно саопшти оркестру:
„Драги моји, чекамо нашег госта. До тада сте слободни. За неких пола сата он стиже, потрудите се да га дочекамо како доликује. До тада се опустите.“
Сви напустише салу, а Леополд и диригент наставише до сале за пријем, на шољу чаја и пријатан разговор. Дошао је тренутак – гост управо стиже.
„Он долази“, узбуђено рече диригент, поправљајући свој фрак.
„Биће све у реду, колега. Опустите се“, рече Леополд, окренувши се ка госту који је управо улазио у хол симфонијског оркестра.
„Себастијане, пријатељу, драго ми је што смо се срели“, рече Леополд.
Себастијан погледа у правцу Леополда и, када га угледа, одушевљено рече:
„Леополде! Да ли је мали Амадеус са тобом?“
„Нажалост, морао је отићи на концерт у Салцбург. Биће јако тужан што се нисте срели, али знаш какав је наш посао“, одговори Леополд.
Себастијан са благим разочарањем рече:
„Нема везе. То је даровито дете и његово место јесте на концерту, не са нама маторцима. Но, где је диригент?“
„Ах, извини, да ти га представим“, рече Леополд, показујући на диригента.
Упознаше се, па пређоше на тему.
„Послали сте нам ноте, али морам да кажем, у име целог оркестра, да су нас оне јако збуниле. Ништа нам није јасно“, рече диригент.
Бах се насмеја топло и рече:
„Збуњује вас то што нема нотних вредности?“
„Да“, одговори диригент.
„Ах, не брините. Намерно сам исписао само тачкице где су ноте, како бисмо заједно могли да креирамо ритмику. Желео сам да вас научим да стварамо музику. Хајмо на пробу!“
Сви се упутише ка оркестарској сали, спремни да створе предивну и чаробну музику.
Пише: Биљана Слијепчевић
