Приредила Лидија Николић
*
Групица деце иде Господар Јевремовом улицом, из правца Калемегдана ка Скадарлији…
Најстарији дечак, у улози водича, очигледно показује млађима „знаменитости” Дорћола…
„Ово овде вам је црквааа… која се зове Џамија… Не, није принцезин замак…“
Прелазе потом Улицу Краља Петра…
„Лево вам је поштааа… А тамо десно је обдаништеее… Прекопута је шкооола… А поред школе Музеј позоришта… И кафана Тетро… овај… Театротееека.. “
Застадоше потом испред Музеја Вука и Доситеја…
„А сад најважније… Ово вам је – запамтите добро – Музеј Вука Караџића и… Добрице Ерића!!!“
*
У послератно време, тек што се запослио као новинар у Радио Београду, Данило Николић је позван у директоров кабинет…
„Седите… Имамо озбиљне задатке… Пред нама су избори. Ви идете у Белу Цркву, у центар нашег устанка…“
За та три-четири месеца, пре и после избора, Данило је добио толико награда и уметничких додатака да се приближио плати главних уредника!
А посебна награда му је додељена за изванредно, директно извештавање са избора у Рађевини, иако је на крају телефонског рапорта, гледајући кроз прозор зграде суда на брегу, казао:
„У овом тренутку велика маса раздраганих бирача, са заставама и оркестром на колима, стиже на биралиште…“
Кад је спустио слушалицу, присутни председник комисије кисело рече:
„То је, бре, циганска свадба!!!“
*
Када је предао рукопис прве књиге за децу „Младом поколењу”, Данило Николић је замолио колегу из Радио Београда, већ прослављеног песника Драгана Лукића, да му напише препоруку, то јест рецензију…
Међутим, због временске стиске у коју је запао због бројних обавеза, Драган није стигао да напише рецензију на време, па је предложио:
– Дачо! Хајде ти напиши сâм тај текст и предај у моје име…
Шта ће, куд ће… Данило пристаде…
И, када се коначно појавила књига, на коју је Драган већ и заборавио, захвални аутор му је одмах однео један примерак, са посветом… Она рецензија била је објављена као поговор, наравно, са потписом Драгана Лукића…
Неколико дана касније, Драган, с малим прекором у гласу, рече у пролазу Данилу:
– А ти, бре, Дачо, ништа не кажеш како сам те нахвалио у оном мом поговору!!!
*
Почетком лета 1987. године, Весна Видојевић Гајовић, уредница у Школском програму Радио Телевизије Београд, јавила се млађој колегиници Лидији Николић, пословно. Понудила јој је хонорарни посао – израду сценарија за серију „Прваци у знању“ и улогу водитеља у емисијама… Будући незапослена, Лидја је гајила наду да, ако се добро покаже на овом послу, постоји могућност да добије стално радно место на Телевизији.
Током лета, свакодневно је одлазила у Редакцију у Таковској улици и са Весном радила на прикупљању података потребних за писање сценарија… Пре него што би стигла до њене канцеларије, прошла би прво кроз собу у којој је седела секретарица, а потом и кроз кабинет главног уредника Ибрахима Хаџића. Он ју је свакога јутра врло љубазно поздрављао, неретко питао како је и слично, а она је још умилније одговарала…
Стога, једнога јутра, када је стигла у Редакцију, поздрави се с уредником осмехнута, те видевши да Весна још није дошла, изађе испред зграде да је сачека… Онда напрасно одлучи да искористи време у разговору с Хаџићем, те се врати и обрати секретарици:
„Извините, могу ли да попричам са главним уредником, ако има времена?“
„Нажалост, он још није стигао на посао…“
„Али… Како? Па малопре сам га видела у његовој канцеларији…“
„А нееее… То није био он… То је, знате, наш возач…“
*
Гвидо Тартаља је 60-их година прошлог века често долазио у редакцију Радио Београда у којој је радио Данило Николић…
Једном приликом, донесе му на поклон, с посветом, своју збирку песама за децу „Дедин шешир и ветар”, за ћеркицу Лидију…
Њена љубав према песмама и причама, која се тада зачела, одвела ју је много година касније на студије књижевности… На четвртој години – нови предмет и нов професор, који се представља као – Иво Тартаља!
Ускоро, по завршетку студија, Лидија почиње да предаје у једној основној школи… Први час – пети разред… Представља се ученицима, па их моли да и они њој кажу своја имена… Устаје пегави дечак из прве клупе и каже:
– Ја сам Марко Тартаља!
– Шта је теби Гвидо Тартаља?
– Деда.
– А Иво – отац…
– Јесте…
– Био ми је професор на факултету…
– Е онда – тешко мени ако сте код њега пали на неком испиту!
*
Другарско вече писаца „Тихо ноћи“, на Змајевим дечјим играма у Новом Саду, било је те године у башти кафеа Фонтана.
Након вечере, зачула се гитара… глас… песма… А онда се музичару, Бранку Пражићу, придружио и аутор стихова, Душко Трифуновић, да каже коју реч…
„Ја никада нисам био ни на једном концерту гдје су се пјевале моје пјесме… Видио сам само на ТВ-у како осамдесет хиљада људи у екстази изговара моје ријечи…
Шта би дао да си на мом мјесту…
Кад бих ја упитао – шта би дао да си на мом мјесту – сви би с лакоћом одговорили – Ништа!
Не очекуј да те ико разумије…
Да… Вајта је некад био ‘момак за све’ у Травнику… А крајем маја 1989. – јавио ми се са Бахама, са Бермуда и рекао да иде у Париз! Ја тешко састављам крај с крајем, али поносим се што познајем људе који су успјели да се вину ни из чега, ниоткуда, у свјетске просторе…
Главо луда, све се мијења…
Сад видим да није требало пристајати на промјене: погледај какав сам сад! А да се нисам мијењао, био бих као онда кад сам са Бобаном од Мора до Сарајева тражио главу луду на његове ноте…“
*
На плажи у Херцег Новом, где је имао кућу, две старије госпође посматрају радознало Стевана Раичковића… После неког времена, једна се одважи и упита га:
„Извините, да нисте ви Стева Раичковић?“
„Јесам.“, одговори чувени песник.
На то му оне кажу да су његове другарице из основне школе… Те проведоше неко време заједно, присећајући се школских дана, осталих ђака и младости уопште…
На растанку, једна од њих упита:
„Је ли, бога ти, Стеване… Ти си оно нешто писао неке песме још у основној школи… Би ли после ишта од тога?“
*
Другарско вече учесника Фестивала хумора у Лазаревцу, а хумора – ни од корова! Млитави, мамурни и уморни, писци тихо нешто ћућоре међу собом, или ћуте, док пијуцкају вино уз вечеру…
Досади та мртвачка атмосфера Босиљки Пушић, чувеној мами чувеног сина Рамба Амадеуса, те поче да прича масне вицеве… Друштво се мало разгали, зачуше се повици, смех, шале…
Ободрен тиме, млади музичар за синтијем појача тон, те засвира неке живахније песме… Ал нико ни да запева, ни да заигра, као некад…
На то Боса устаде, дошапну нешто дечку, он дограби гитару, и запева на сав глас наручену песму:
„Ја волим тај sex… Ја волим тај sex!!!“
У простору између два низа столова, Босиљка поче да ђуска око њега, уз општи аплауз… Придружи јој се одмах и Лидија Николић, у црној мини сукњи са дубоким шлицем… Те се журка протегну до дубоко у ноћ…
Сутрадан, око подне, пред полазак за Београд, писци се уписују у књигу утисака о протеклом фестивалу, програмима, гостовањима, маскенбалу… Последњи у реду, Ратко Чолаковић, дописује на крају:
„Најбољи су били Босини вицеви и – Лидијини шлицеви!“
*
Шета Мошо Одаловић по Новом Саду са Зораном Колунџијом и његовом супругом…
Госпођа у једном тренутку рече:
„Мошо, хајдемо у ову продавницу ексклузивног веша… Да купиш нешто твојој Џордани…”
„После 25 година брака? Ма, иди, молим те… Да гледам у гаће – ко у пејзаж!”
Али, Зоранова жена је била упорна, те је натерала песника да ипак уђе у радњу…
Плаћајући, Мошо се од продавачице опрости стиховима:
Имамо гаћа за сва дупета;
Гологуз народ не сме да шета!
*
Писци за децу, Драгомир Ћулафић и Града Стојковић, гостују у Ваљеву, у библиотеци. Током уводног слова, Дале објашњава деци да су они песници и пита их:
„Да ли знате шта раде песници?”
Сви се умусили, само један малац диже руку:
„Певају!”
Пређе Дале преко тог објашњења, те на крају сусрета опет упита:
„Пише ли неко од вас песме?… Не?… Па добро… А зна ли неко неку песму, било коју, да нам каже?”
Онај дежурни клинац опет диже руку:
„Ти знаш песму?”
„Знам!”
„Хајде да чујемо!”
Устаде мали геније, те запева из свег гласа:
„Чобан тера овчице, лакој лане, дири, дири, дане…”
И сви прихватише песму!
*
У јеку своје књижевне славе, песник Драгомир Миша Ђорђевић је био позван да гостује у својој бившој основној школи…
На крају сусрета са децом, у препуном холу, уследила су питања ђака упућена песнику…
Један дечак упита:
„А чиме се ви још у животу бавите осим писањем песама за децу?“
Након краће паузе, Драгомир одврати:
„Бацам ђубре и храним морско прасе…“
Усред смеха у публици, који је збунио песника, једна девојчица подиже два прста:
„Извини… А колико ти имаш година?“
На то Драгомир спремно одговори:
„Обично једанаест, а кад сам у форми – онда седам!“
*
Након смрти Радета Обреновића, директора Змајевих дечјих игара, за вршиоца те дужности постављен је Света Малешев. Нажалост, и он је убрзо напустио овај свет, те је та част припала Душану Поп Ђурђеву.
По његовим речима, „смрт му је била у опису радног места“, али га је ипак оберучке прихватио.
У паузама између разних програма и гостовања, учесници Змајевих дечјих игара хрле у Попову канцеларију у седишту Игара, да попију кафу и сокић, грицну чипс и кексић, испричају се, виде, нашале…
И док се Поп башкари поред прозора на свом директорском месту, писци се тискају око великог стола крај зида… Свако има неко своје уобичајено место…
Један писац стиже са закашњењем на то окупљање и угледа само једну празну столицу… Застаје неодлучан, бојећи се да не заузме нечије већ „резервисано“ место, те упита Попа:
„Чија је ово столица?“
„Не знамо…“, одврати овај нехајно. „Нисмо давали на анализу…“
*
Почетком новог миленијума, тиха, скромна и неупадљива Јасминка Петровић, још непризната од колега као озбиљан писац, али призната од стране деце, представља, по ко зна који пут, своју књигу за тинејџере „Секс за почетнике“…
У препуној сали једне београдске школе, сусрет са младима се одвија више налик такозваној радионици него класичном гостовању писца…
Пљуште питања и одговори, развија се дискусија, попушта стид, размахује радозналост, ослобађа смелост…
На крају, једна девојчица, више као за себе, устаје и каже:
„Боже… Ко би рекао да сте ви написали ову књигу… Па ви сте… уствари… једна тако – фина и озбиљна жена!“
