Неки ћуран делио је савете и солио памет свима у дворишту. „Треба прво да умочите кљун у воду. Да пробате да ли је вода хладна“, говорио је патки која се залетела у бару да се купа. „Једном ћете тако добити кијавицу!“
„Ију! У деветом дворишту се чује кад ви једете“, рече ћуран пролазећи поред коња, који је зубима рускао сочну траву. „Какво је то неваспитање!“
„Ако нисте знали како се лове птице, научићу вас ја“, говорио је мачку. „Треба се прво притајити. Па се на трбуху што више приближити врапцу. Онда скочити и – цап – зграбити плен!“
Једном, слушајући како петао на огради дворишта пева кокошкама, ћуран приђе и рече овоме:
– Требало је да почнете да певате за две октаве више. Држање вам је круто, тако рећи, дрвено. Треба више да раширите крила.
Петао ништа не одговори. Забаци кресту и поче песму од почетка.
– Теби говорим – прекиде га поново ћуран. – Држање ти је као да си прогутао колац! Треба да певаш из пуних груди, а не из грла!
– Можеш да ми покажеш како се то ради? – упита певац.
– Не могу, јер не умем да певам.
– Склони се онда! Не слушам савете оних који не певају као ја, а поготово не слушам савете оних који уопште не певају – рече петао, па још једанпут поче песму од почетка.
