Искочивши го и сав мокар
из каде пуне млијека,
Архимед је, да се све тресло,
узвикнуо: „Еурека!
Тијело, мушко ил’ женско,
потопљено у текућину,
привидно од своје тежине
губи најмање трећину.“
И, не обукавши ништа
– а била је касна јесен –
појурио је ка излазу,
новим сазнањем понесен.
Све је то из прикрајка,
тих као зимско вече,
слушао слуга му мудри,
па скупивши храброст рече:
„Газда мој добри, Архимеде,
нешто ми ту баш не штима.
Да би све било јасно,
три питања за тебе имам.“
Застаде на вратима
Архимед, па се трже.
„То што имаш да питаш,
питај, али што брже!“
„Прво“, забрза слуга,
„гдје си то видио и када
да се, умјесто водом,
млијеком пуни када?
Друго, како објашњаваш,
или је то нека забуна,
кад из ње изиђе купач
да када остане пуна?
И, треће, најважније,
ради научне истине,
зашто потопљено тијело
губи трећину тежине?“
Замишљен, с прстом на челу,
напрежући мождане вијуге,
Архимед даде одговоре,
ни сувише кратке, ни дуге.
„На прво питање јасан
одговор, без много приче:
Чим и како се купам
баш никога се не тиче.
О кади препуној млијека,
послије мога изласка,
ни ријеч нисам рекао,
то пјесникова је опаска.
Твоје треће питање
у овом часу слуди ме.
Кад мало боље размислим,
та трећина је због риме.
Истина сасвим је друга,
баш сад ми у глави сину:
Када неко тијело
потопиш у текућину
оно привидно губи
од сопствене тежине
онолико колико истисне
било које текућине.“
И раздрагани Архимед,
го као од мајке рођен,
отрча низ улицу
с новом спознајом срођен.
А слуга за њим гледа
и сам ће себи рећи:
„Е, што је мој газда чудак,
не може бити већи.
Као велико дијете
го-голцат улицом шета.
Је ли то за науку
корист, или је штета?
Оним мудрим питањима
– не желим да се хвалим –
и ја сам научном открићу
дао допринос мали.
Свом газди Архимеду
и нисам више слуга.
Будућност научника
чека ме славна и дуга.
О својој голој задњици
нека сад брине без мене,
чекају ме моја открића
и нове теореме.“
