Данас се навршава 90 година од рођења једног од највољенијих српских књижевника. Песник Добрица Ерић претворио је Гружу, њене људе, природу и језик у један од најпрепознатљивијих светова српске поезије. „Змај“ је овим поводом окупио мање познате приче, архивске записе, фотографије и сведочења која осветљавају различите странице његовог живота и стваралаштва.
Поводом јубилеја, часопис „Змај“ приредио је и посебан дигитални сајт посвећен Добрици Ерићу.
После Добричиног гласа: Ту је можда најбоље стати
Данашњи јубиларни блог почели смо причом о једној песми објављеној средином педесетих, а завршавамо га гласом самог песника.
Између те две тачке стало је много више од једне биографије: „Орфеј међу шљивама“, „Расковник“, „Полетарац“, књиге и цртежи, школа, нова издања, Плаво коло Српске књижевне задруге и деца која Добричине стихове читају и данас.
Вечерас је Радио Београд из Звучног архива поново пустио Добрицу да своју поезију говори сопственим гласом.
После свих прича које смо данас отворили, ту је можда и најбоље стати.
Уз песму.
И уз песника.
За десет минута нећемо читати Добрицу – слушаћемо га
Од 18.50 Радио Београд 2 данас емитује „Римовање“ посвећено деведесетој годишњици рођења Добрице Ерића. За ову прилику одабрани су снимци из Звучног архива Радио Београда на којима песник сам говори своја дела. Најављене су „Шљива чуваркућа“, „Писмо учитељу“, „Лутам и певам“, као и песме „Мој бик Лабуд“ и „Смрт Јаблана“.
Од једног „Орфеја“ до детета које данас први пут отвара његову књигу
Данас смо почели 1963. годином и „Орфејем међу шљивама“.
После тога смо Добрицу нашли на много различитих места.
У импресуму „Расковника“.
У редакцијском разговору са Душком Радовићем.
У цртежу поред сопствених стихова.
У материјалу за четврти разред.
У новом издању књиге за предшколце.
У историји Жичке хрисовуље.
У Плавом колу Српске књижевне задруге.
И у савременом научном читању књижевности за децу.
То су веома различита места за једног песника.
И баш зато нам говоре више од једноставног списка књига и награда.
Књижевни живот једног аутора не завршава се последњом написаном песмом.
После долазе читаоци.
Уредници.
Наставници.
Библиотекари.
Истраживачи.
Илустратори нових издања.
Деца.
Свако од њих поново узме нешто што је песник оставио и стави га у нови контекст.
Зато је можда најзанимљивије што се деведесет година после Добричиног рођења о њему не мора говорити само у прошлом времену.
Нова сликовница постоји на полици.
Његова песма постоји на часу.
Његов глас постоји у архиви.
Његова књига постоји у Колу СКЗ.
А негде дете које не зна ништа о свим тим годинама и библиографским подацима једноставно отвори песму.
И ту читање поново почиње од нуле.
То је можда најлепши крај једног дана посвећеног Добрици Ерићу.
Не да набројимо све што је било.
Него да видимо колико различитих врата његове песме и даље могу да отворе.
Када би се Добричине песме претвориле у речник
Шљива.
Јабука.
Липа.
Бреза.
Пшеница.
Сунцокрет.
Виноград.
Свитац.
Бунар.
Огњиште.
Моба.
Прело.
Када се Добричине песме читају једна за другом, после неког времена почиње да се појављује нешто што није само поезија.
Читав речник једног света. Његов завичај није у стиховима означен једноставно речју „Гружа“. Он је растављен на стотине малих имена.
На оно што расте.
На оно што цвета.
На оно што човек ради.
На предмете које користи.
На обичаје.
На односе међу људима.
На речи које је чуо као дете.
И управо је то један од разлога због којих његова поезија данас може имати још једну врсту вредности за младог читаоца.
Дете у песми може да сретне реч коју више не чује у кући.
Предмет који никада није видело.
Посао који више нико у његовој породици не ради.
Биљку чије име није знало.
Тако песма постаје и језичка мапа.
Не музеј у којем је све непомично, већ место на којем стара реч поново добија глас оног тренутка када је неко прочита.
Добричина Гружа зато није остала само у пејзажу.
Остала је у именицама.
Шта открива научна анализа поезије Добрице Ерића
Док читаоци песму доживљавају инстинктивно, књижевна наука покушава да дешифрује унутрашње механизме који тај свет чине тако животним. Тако је у часопису „Детињство“ објављен научни рад Тамаре Грујић, посвећен лику детета у поезији Добрице Ерића.
У средишту овог истраживања налази се дете које одраста у сеоској средини, у оквиру традиционалне породице и у сталном, непосредном додиру са природом.
Оно што Ерићеву поезију чини јединственом јесте чињеница да природа код њега никада није тек пуки декор. Дете јој не приступа као посматрач са стране, већ јој потпуно припада – биљни и животињски свет равноправно учествују у игри, метафорама и свакодневици.
Зато у његовим дечјим песмама не постоји дистанца. Песник не држи лекције са висине и не прописује шта се мора осетити; он једноставно улази у исти простор игре.
У том поетском свету дете, цвет, дрво, птица и светлост нису изоловани елементи, већ чине једну јединствену, нераскидиву слику истог животног круга.
Пут Добрице Ерића од заједничке антологије до Плавог кола Српске књижевне задруге
Плаво коло Српске књижевне задруге једна је од најпрепознатљивијих библиотека српске културе. Године 2017. у његовом 109. колу појавиле су се и „Изабране песме“ Добрице Ерића. Књига у непрекинутом низу издања СКЗ носи број 734. Избор и предговор приредио је Драган Лакићевић, а предговор је добио наслов:
„Орфеј међу шљивама — Добрица Ерић“
Тиме се прича готово вратила на место одакле је почела. Године 1963. Добрица је са Драгишом Витошевићем приредио „Орфеја међу шљивама“, књигу која је окупила читав један песнички круг. Педесет четири године касније, тај наслов више није означавао групу аутора, већ је стајао као наслов предговора испред Добричиних изабраних песама.
Између те две књиге налази се читав песнички век једног човека – од младог аутора који тек улази у књижевност до песника чији се опус бира и приређује у једној од најстаријих српских издавачких институција.
Када је Жичка хрисовуља установљена, прво име на списку било је Добричино
Године 1992. установљена је Жичка хрисовуља. На почетку, списак њених лауреата био је празан, а прво име које је на њега уписано било је — Добрица Ерић.
Током деценија које су уследиле, ово признање добијали су најистакнутији песници, али је почетак историје Хрисовуље заувек остао везан за песника из Груже.
Овај податак директно се повезује са вечерашњим програмом Радио Београда. Први део емисије „Римовање“ посвећен је Добрици као првом добитнику, док је други део резервисан за овогодишњег лауреата, Сашу Радојчића.
Нова књига за децу која Добрицу нису могла да сретну
Добрица Ерић преминуо је 2019. године, али се 2025. његово име поново нашло на полицама књижара, овог пута међу најновијим издањима за најмлађе. „Креативни центар“ објавио је сликовницу „Сунце“, на четрдесет страна штампаних ћирилицом, са илустрацијама Евелине Даневе Рајнингер.
Занимљиво је посматрати ту нову публику. Дете које данас отвара ову књигу рођено је 2020, 2021. или 2022. године. Оно никада није могло да чује песника на књижевној вечери, нити да му принесе књигу за посвету – за њега све почиње искључиво од нових корица и прве странице.
У овој причи, Сунце напушта небо да би сишло међу децу и провело дан у игри која се прелива преко брежуљака, потока, баште и ливаде – управо оних географских координата које су одувек чиниле срж Добричиног поетског света.
Захваљујући новим илустрацијама, стари текст је добио потпуно нови живот. За децу који га читају по први пут, ово није реиздање неког старог рукописа, већ сасвим свеж почетак.
Године су прошле, а Добрица је и даље у школи
Генерације су Добрицу Ерића упознавале на начин који је данас готово тешко замислити — не само из књига, већ и уживо. Долазио је у школе, излазио пред пуне сале ђака, разговарао са њима и казивао им стихове које су многи већ знали напамет. За велики број деце песник из читанке одједном је имао глас, осмех и лице.
Ти сусрети били су важан део његовог књижевног живота. Добрица није припадао песницима који су остајали далеко од својих најмлађих читалаца. Годинама је путовао, гостовао и говорио поезију управо пред онима за које је велики део својих стихова и писао. Деца нису била само његова публика — била су део света његове поезије.
Данас је слика другачија. Песника више нема пред школском таблом нити на позорници пуне сале, али су његове песме остале међу децом. „Завичају“, „Свицу пшеничару и воденичару“, „Славују и сунцу“ и другим стиховима враћају се генерације које Добрицу никада нису могле да сретну.
И можда се баш ту најбоље види колико дуго једна песма може да живи. Некада је Добрица Ерић носио своје стихове деци од града до града и од школе до школе. Данас више не мора да путује — његове песме настављају тај пут уместо њега.
Када песник узме оловку: Илустрације Добрице Ерића
Поезија Добрице Ерића одувек је почивала на јасним сликама. Његови мотиви нису апстрактни – они имају прецизан облик, боју и покрет. Управо због те изражене визуелности, појава његовог потписа испод илустрација у појединим књигама није никаква случајност.
У издањима попут збирке „Разапета земља”, Ерић је потписан као аутор и текста и цртежа. Његова намера није била да се такмичи са професионалним илустраторима, већ да сопствени свет забележи на још један, визуелан начин.
Свет који је описивао био је толико жив да понекад саме речи нису биле довољне. За ствараоца који је у природи бележио сваки детаљ – од светлости свица до промене расположења на небу – оловка је служила и за стих и за скицу. И једно и друго настајало је из истог изворишта: непрекидног посматрања света.
Како је настала „Наша гошћа година”: Један уреднички савет Душка Радовића био је довољан
Неке књиге настају из дугих припрема, а неке почну једним кратким разговором. Таква је историја настанка „Наше гошће године“, једног од најпознатијих дела Добрице Ерића.
У време сарадње са дечјим часописом „Полетарац“, Ерић је пред уредником Душком Радовићем прочитао своју песму о годишњим добима. Радовићу се текст допао, али није остао само на похвали. Имао је конкретан уреднички предлог: тражио је од Добрице да идеју прошири и испише песму за сваки од дванаест месеци појединачно.
Из тог предлога настао је читав циклус. Под Добричиним пером, јануар више није био само назив месеца, већ прецизна слика студени и снега. Пролећни месеци добили су своје буђење, лето сунце и житна поља, а јесен плодове и припрему природе за нови круг.
Ове песме су месецима прво редовно стизале пред читаоце „Полетарца“, да би се касније нашле обједињене међу корицама књиге „Наша гошћа година“. Ова епизода јасно показује како су радила двојица писаца: Радовић, који у једној песми препознаје концепт за целу књигу, и Ерић, који од једног мотива прави дванаест различитих целина.
Када је „Наша гошћа година“ касније поново објављивана, податак о њеном настанку постао је њен саставни део. Један обичан састанак двојице песника тако је надживео и саму редакцију у којој се догодио.
Добрица са друге стране редакцијског стола
Када се говори о Добрици Ерићу, у колективном сећању најчешће оживљава слика омиљеног песника који пред публикама свих генерација, неретко и уз звуке фруле, казује своје стихове. Међутим, иза те препознатљиве харизме крије се једна изузетно значајна, а често занемарена димензија његовог рада — Добрица као уредник и визионар који је стварао простор за друге.
Прекретница се догодила 1968. године у Горњем Милановцу, када је покренут „Расковник”, јединствен часопис за књижевност и културу на селу. У библиографском опису првог броја, уз функцију одговорног уредника, уписано је управо име младог песника из Груже. Овај догађај привукао је пажњу шире јавности, па је и београдска „Борба” још у јулу те године најавила нови лист, истичући Ерића на његовом челу.
„Расковник” није био тек још једна књижевна ревија у низу, нити пуки простор за објављивање поезије. У тесној сарадњи са угледним књижевним критичарем Драгишом Витошевићем, Ерић је осмислио платформу која ће дати глас аутентичном народном стваралаштву. Њихова мисија била је јасна: отворити врата ауторима који су стварали ван великих градских центара, забележити усмену традицију, подржати сликаре наивце и сачувати изворни говор српског села од заборава. Био је то, заправо, читав један културни покрет.
Име часописа носило је дубоку симболику. У народном веровању, расковник је митска, чудесна биљка која има моћ да откључа сваку браву и пронађе скривено благо. За публикацију чији је главни циљ био да открије и прикаже занемарено богатство руралне културе, није могао бити одабран прикладнији назив.
Овим ангажманом, Ерић је већ у релативно младим годинама прешао пут од аутора који стидљиво шаље песме редакцијама, до човека који активно одлучује, уређује и обликује књижевну сцену. Та уредничка посвећеност, иако данас често остаје у сенци његових антологијских збирки, прецизно сведочи о ширини његовог деловања и одговорности коју је осећао према свом народу и његовом културном наслеђу.
Дом у Доњој Црнући: Људи који су створили Добрицу Ерића
Све што је Добрица Ерић касније уписао у српску књижевност, донео је из дворишта своје породичне куће у Доњој Црнући. Његови родитељи, Милош и Радмила, нису били људи од пера, али су били изворни носиоци језика и традиције које ће њихов син претворити у антологијску поезију. Мајка Радмила, чији је лик касније овековечен кроз мотив „чудесне руже Груже”, била је централна фигура његовог одрастања и први чувар старих, готово заборављених речи које су обележиле његово стваралаштво.
Породица Ерић делила је судбину шумадијског села тог времена, где се живело искључиво од земље. Одрастајући уз брата Добривоја, Добрица није посматрао село као романтичну слику, већ као суров, али савршено уређен систем. У тој кући се тачно знало када се оре, када се калеми воће, а када се окупља око огњишта.
Тај микрокосмос је заправо био његова једина права књижевна школа. За разлику од многих писаца који су своје корене користили само као успутну инспирацију или су их се по доласку у град одрицали, Добрица је породични дом претворио у позорницу на којој се одиграва готово целокупно његово дело. Свака алатка из очеве радионице, свака биљка из мајчине баште и сваки обичај Ерића добили су своје место у стиховима.
Чак и у годинама највеће славе, када су његови тиражи обарали рекорде, Ерић се враћао свом црнућком огњишту. Није дозволио да га престоница одвоји од базе, већ је своју породицу учио истом оном поштовању према завичају и народном језику које је понео из куће Милоша и Радмиле.
Када данас читамо Добричине песме, ми заправо листамо породични албум Ерића. Његова породица није била само биографска чињеница, већ сам темељ и главни јунак најаутентичнијег поетског опуса у нашој савременој књижевности.
Када је „Орфеј“ стигао међу шљиве
Почетком шездесетих година прошлог века, у српској књижевности догодило се нешто готово магично – појавио се потпуно необичан круг писаца, далеко од градске вреве, великих редакција и књижевних салона. Били су то такозвани „песници са села”. Људи који су дању вредно радили на својој земљи, неговали воћњаке и орали њиве, док су ноћу исписивали стихове, читали савремену књижевност и тихо, али сигурно, тражили своје место у културном животу.
Из тог аутентичног, народног извора, 1963. године родила се књига необичног и дубоко симболичног наслова — „Орфеј међу шљивама”.
Ову култну антологију, коју је објавила крагујевачка „Светлост”, приредили су знаменити књижевни критичар Драгиша Витошевић и наш вољени песник Добрица Ерић. Већ сам њен наслов био је својеврсни књижевни манифест: антички Орфеј, симбол божанског надахнућа и песме, напустио је далеке митске шуме и сишао право међу наше, шумадијске шљиве. Био је то доказ да истинска поезија не познаје границе и да најлепше успева тамо где је корен најдубљи.
Управо је овај подухват био темељ за касније покретање чувеног часописа за народно стваралаштво „Расковник” (1968), где су Витошевић и Ерић наставили да окупљају даровите ствараоце, подстичући развој културе на селу и чувајући народни језик од заборава.
У случају Добрице Ерића, „Орфеј међу шљивама” није била само лепа, пролазна метафора. За њега је то био животни позив.
Село Доња Црнућа у живописној Гружи, из којег је потекао, никада у његовом стваралаштву није постало пука кулиса коју ће касније, стеченом славом, заменити неки „већи”, урбанији свет. Напротив. Како је његов песнички простор растао и освајао срца читалаца, у њему је било све више онога што је понео из завичаја: биљака које имају своје народно име, људи који говоре препознатљивим, сочним језиком, старих послова и обичаја. Све оно што чини срж детињства – воћњаци, птице, расцветале ливаде и бистри бунари – постало је неизоставни део његовог уметничког бића.
Колико је овај рани период био кључан за његово стваралаштво, сведочи и чињеница да је Српска књижевна задруга, много деценија касније, представљајући његове „Изабране песме”, управо „Орфеја међу шљивама” вратила у наслов текста о Добрици.
Тако је једна снажна, рурална слика из младости остала верни пратилац песника више од пола века. Добрица Ерић није само писао о селу; он је био тај шумадијски Орфеј који је чаролију свог завичаја песмом заувек сачувао од заборава.
