Сећање на Душка Радовића
Пре 42 године, 16. августа 1984, напустио нас је Душан „Душко“ Радовић – велики српски песник, писац, новинар, афористичар и један од најзначајнијих стваралаца у историји наше књижевности за децу и младе.
Рођен у Нишу 1922. године, Радовић је својим стваралаштвом трајно обележио културни живот Београда и читавог региона. Био је уредник у Радио Београду и Телевизији Београд, аутор култних дечјих телевизијских серија попут „На слово, на слово“, као и незаборавних радио-емисија („Београдско пролеће“ и „Душом по Београду“ на Студију Б), кроз које је деценијама будио јавност својим бритким, духовитим и мудрим запажањима.
За најмлађе читаоце
Данас се сећамо једног веома важног човека — Душка Радовића. Он је измислио Страшног лава, капетана Џона Пиплфокса и још многа чуда. Никада није мислио да сте ви мали и неважни, већ вам се увек обраћао са пуним поштовањем: „Поштована децо!“ У наставку прочитајте зашто је он најбољи пријатељ сваког детета.
Писати за децу никада није значило писати умањено, олако или ушећерано. То је, заправо, најзахтевнији и најпоштенији књижевни занат на свету, јер деца не праштају лаж. Она не трпе фолирање и непогрешиво осете када им се неко обраћа са висине, пакујући животне истине у шарене, али празне папире.
Душко Радовић је то знао боље од свих. Зато се сваког 16. августа не памти крај, већ се слави његово дело. Уместо минута ћутања, отварамо његове књиге као прозоре, да пустимо ону његову бритку, београдску кошаву да нам проветри мисли и подсети нас шта значи истински поштовати дете.
Орден за поштовану децу
Замислите човека са озбиљним, скоро строгим лицем, уоквиреним карактеристичним наочарима и набраним челом, који стане пред вас и обрати вам се са пуним, непоколебљивим уважавањем. Његово историјско „Поштована децо“ није било пуки стилски украс нити уобичајен поздрав; био је то највиши књижевни орден који је једна генерација могла да добије. То је значило: признајем вас као равноправне људе, као мислећа бића, као саговорнике достојне најдубљих истина.
У свету у којем су одрасли пречесто заборављали како изгледа бити мали, сматрајући детињство тек пролазном фазом незрелости, Душко је био ваш највећи, најгласнији и најпаметнији адвокат. Он је захтевао да вас схвате озбиљно.
Има велике, сиромашне деце. Има мале, богате деце. Али сва деца су деца, и то им је највеће богатство.
Душко Радовић
Гумица за Страшног лава
Он вам никада није нудио бајке у којима се сви проблеми овог света решавају једним замахом, нити је крио да стварност понекад уме да буде неправедна и тешка. Уместо тога, дао вам је гумицу да сами обришете свог Страшног лава. Тим једноставним потезом научио вас је нечем непроцењивом: да страх постоји само док му ви то дозволите и док не скупите храброст да му се насмејете у лице.
Кроз лукавог и неустрашивог капетана Џона Пиплфокса, шапнуо вам је велику тајну одрастања – да се највеће животне битке и несавладива мора не добијају сировом снагом, већ духом, вижљастом памећу, маштом и несаломивом вољом. Учио вас је да је сасвим у реду бити љут, бити уплашен, постављати незгодна питања и инсистирати на одговорима пред којима старији често обарају поглед јер их не знају.
Писац који је будио одрасле
На страницама нашег часописа „Змај“, кроз деценијама дугу традицију неговања најчистије дечје књижевности, ми јако добро знамо тежину и вредност његових речи. Када данас градимо нашу дигиталну ризницу и чувамо књижевну баштину од заборава, ми не архивирамо само хартију и слова. Ми чувамо ту Радовићеву искру — ону живу ватру која нас, уреднике и ствараоце, свакодневно опомиње да дете није празна табла по којој ми одрасли треба да шкрабамо своја неиспуњена очекивања, већ сунчани извор логике који заслужује само најбољу, најоштрију и најплеменитију књижевност.
Јер будите сигурни у једно: Душко Радовић је писао за децу, али је заправо будио одрасле. Сваки његов афоризам, свака песма и свака мисао били су својеврстан шамар нашој одраслој успаваности. Тражио је од нас да се сваког јутра погледамо у огледало и запитамо јесмо ли достојни деце коју васпитавамо. Његова ведрина никада није била површна забава; она је извирала из дубоког, скоро филозофског разумевања немира који прате свако одрастање.
Упутство за слободу
Зато се на дан његовог одласка, 16. августа, не обележавамо смрт, већ славимо његово дело. Смрт је потпуно немоћна пред онима који су читаве генерације научили како да мисле својом главом и како да се смеју у лице бесмислу. Сећамо се његовог огромног поверења у слободу.
Читајте га, поштована децо, читајте га изнова и ви, поштовани одрасли. Не зато што је то обавезна лектира коју неко тражи од вас, већ зато што је у тим редовима, између стихова, скривено оно најважније упутство за живот: како да сутра постанете велики људи, а да никада, баш никада, не издате оно поштено, слободно и радознало дете у себи.
За крај, стих Бранка Ћопића.
Сваки човек јесте вредан, ал’ Радовић — само један
Бранко Ћопић
