Када отворите књиге Сање Пилић, улазите у свет у којем су деца радознала, самостална и спремна да маштају, а хумор и оптимизам готово увек пронађу пут до последње странице. Њени јунаци већ годинама одрастају са новим генерацијама читалаца, иако се свет детињства у међувремену знатно променио.
У разговору за „Змај“, позната књижевница говори о томе како је почела да пише за најмлађе, где данас проналази инспирацију, како је настала Маша, али и о детињству у доба екрана, значају дечје штампе и разлогу због којег у својим књигама не одустаје од оптимизма и срећног краја.
Сви моји јунаци су сањари
Сања Пилић
Писци за децу често се враћају сопственом детињству као неисцрпном извору прича. Код Сање Пилић пут до књижевности за најмлађе био је другачији. Пресудан подстицај није дошао из њених раних година, већ много касније — уз сопствену децу.
– Не разговарам често са девојчицом која сам некад била, моје детињство било је тужно и тегобно и није ми инспирација за писање. Почела сам да пишем за децу тек кад сам се „развеселила“, и то вероватно захваљујући мојој деци. Била сам детињаста мама, а они су већ имали 14 и 7 година када сам заправо и објавила своју прву књигу за децу „О мамама све најбоље“. Књига је добила награду и била је јако хваљена, па сам онда почела да пишем и кратке приче и објављујем их по часописима којих је тада било много – каже на почетку разговора за „Змај“ Сања Пилић.
Од прве књиге до данас смењивале су се генерације читалаца, али су се мењали и они који су ауторки били најближи. Некада су то била њена деца, а данас су међу онима који јој отварају нове теме и њени унуци, као и ђаци које сусреће на бројним гостовањима.
– Приче често настају из успутног призора, неког доживљаја или ситуације. Имам петоро унучади, двоје одраслих и тројицу још малих, па су ме и они мотивисали на писање својим догодовштинама, а пуно тога и измислим. Стално сам окружена младима јер гостујем по школама и они ме инспиришу – објашњава књижевница.
Посебно место у њеном стваралаштву припада Маши, јунакињи која је током година стекла бројне младе читаоце. Иза имена ове девојчице крије се и једна породична прича.
– Маша је самостална, добра, саосећајна и знатижељна девојчица. Створила сам такав лик јер верујем да би је многи радо имали као пријатељицу, а добила је име по мојој унуци Маши, која сада има 23 године – открива ауторка.
Маша је настала у једном времену, а њене данашње читатељке одрастају у сасвим другом. Телефони, друштвене мреже и непрекидан ток кратких садржаја постали су део свакодневице и веома мале деце. Ипак, Сања Пилић не мисли да је дигитално доба потпуно избрисало детињство какво смо некада познавали.
– Не знам за све дечје душе, али неке су сачувале невиност. До четвртог, петог разреда, поготово у мањим срединама, живе добро васпитана деца која нису толико залуђена дигиталним светом. Ипак, данашњи избор многих екрана и мрежа заиста им расипа пажњу, али то је тако, живимо у другом времену и оно има другачије законе – сматра наша саговорница.
Промене у одрастању доносе и нове теме о којима књижевност за децу говори. Сања Пилић, међутим, одавно је изабрала тон којим жели да се обраћа младим читаоцима. Не избегава проблеме својих јунака, али не жели ни да их остави без наде.
– Хумор увек спасава ствар, а уосталом одлучила сам да ћу за децу писати с доста оптимизма и понудити им срећан крај на завршетку сваког романа. Има довољно писаца који одлично обрађују теме с тмурном тематиком, али ја нисам то одабрала као свој пут. Ионако ми је довољно црнила на дневној бази – каже Сања Пилић.
Управо тај избор одређује и оно што би волела да остане њеним читаоцима када једног дана одрасту и њене књиге постану део сећања на детињство. Не једна одређена реченица или лик, већ нешто много трајније.
– Волела бих да понесу смисао за лепо и добро. И сазнање да живот у великој мери зависи од нас. Сви моји јунаци су сањари, имају тешкоће, али их на крају савладају, не љуте се на све око себе и активни су – истиче књижевница.
Пре него што је сама почела да објављује приче у часописима, Сања Пилић је и сама била њихова читатељка. Дечја штампа некада је имала важно место у одрастању и за многе представљала један од првих сусрета са књижевношћу, илустрацијом и стрипом.
– Јако сам волела часописе из детињства. Највише „Радост“, која је имала дивне прилоге и илустрације. Тај часопис више не постоји. Затим „Модру ласту“, која је била за виши узраст и она још увек излази, као и „Смиб“ који сам исто пратила. Многи илустратори тамо су започињали с објављивањем илустрација или стрипова. „Радост“ је почела да излази 1951, а престала 2022. године. Велика штета – присећа се наша саговорница.
Од часописа које је некада сама читала до страница на којима данас своје прве радове објављују нове генерације, круг се на известан начин затворио. Зато смо је на крају разговора питали шта би поручила младим читаоцима „Змаја“ који већ покушавају да напишу своју прву песму, причу или драмски текст.
– Драги Змајевци, пишите и даље. Пуно читајте, а наравно одлазите и у позориште, затим гледајте добре дечје представе, упишите се у драмску групу у школи. Шаљите своје радове у дечје часописе, ако постоје. Све то помаже стварању нових идеја, стихова и речи. И пишите о ономе што вам је важно, о ономе што сте ви! – поручује на крају разговора Сања Пилић.
