Непослушан мали миш
Аутор: Доситеј Обрадовић
Кад мали миш први пут у животу спази мачка, упита мајку каква је то ствар.
– Не питај, мој синко, зла и опака! Зове се мачак. Само добро упамти ово: кад год га видиш у кући, не излази из рупе, да те не снађе несрећа.
– Мачак! Та и име му је страшно – рече мали миш – а гледај га како мирно стоји, само се лиже и глади.
– Не веруј му, велим ти, да те зло не снађе. Кад се он невешт чини, онда га се највише чувај!
Луди мишић не може да мирује, извирује, провирује, хтео би га боље видети. Кад виде да је од рупе окренут, он извири:
– Још малчице ближе, да га боље видим.
Паф! – мачак на њега шапом.
– Ци, ци, цију!
– Ха, цију – вели му мати. – Нећеш да слушаш, сврбе те леђа, нашао си ко ће те чешати.
