Мојој срећи нема краја,
док нам мане свет набраја.
Одскора сам права цвећка,
јер ја љубим једног Срећка.
Такве смо вам ми судбине,
сличне су нам особине.
То је прича мог живота,
ја стидљива, а он смота.
Сугестија нама честа,
да се мрднемо са места.
Манише нам Шуша свака,
да смо само „џак до џака“.
За мене је сјаја двор,
кад смо везани у чвор.
Кад смо везане две вреће,
нема за ме веће среће.
