Гле, иде лепа као ноћ маја
Звезданог неба и ведрих клима,
Све најлепше од мрака и сјаја
У лику свом и оку има,
Умекшаном светлошћу Раја,
Што од неба га дан не прима.
Тек сенка јача с мање зрака
И слаби сласт неисказану
У таласу њених увојака,
И блага светлост у ведром дану,
Где ћути мисао слатка свака
Сву драж у чистоти разабрану.
С тог образа и чела ведрог
Што тиха је, а реч не губи
Смешци зборе у боји нежног,
Да њену прошлост благост руби,
Да њен дух не зна греха земног,
А срце њено чисто љуби.
Како сте разумели песму?
