Више

    Епскa народнa песмa, Косовка девојка

    Косовка девојка
    Епске народне песме

    Уранила Косовка девојка,
    Уранила рано у недељу,
    У недељу прије јарка сунца;
    Засукала бијеле рукаве,
    Засукала до белих лаката;
    На плећима носи хлеба бела,
    У рукама два кондира златна,
    У једноме хлађане водице,
    У другоме руменога вина;
    Она иде на Косово равно,
    Па се шеће по разбоју млада,
    По разбоју честитога кнеза,
    Те преврће по крви јунаке:
    Ког јунака у животу нађе,
    Умива га хлађаном водицом,
    Причешћује вином црвенијем
    И залаже хлебом бијелијем.
    Намера је намерила била
    На јунака Орловића Павла,
    На кнежева млада барјактара:
    И њега је нашла у животу,
    Десна му је рука одсечена
    И лијева нога до колена;
    Вита су му ребра изломљена:
    Виде му се џигерице беле;
    Измиче га из те многе крвце,
    Умива га хлађаном водицом,
    Причешћује вином црвенијем
    И залаже хлебом бијелијем.
    Кад јунаку срце заиграло,
    Проговара Орловићу Павле:
    „Сестро драга, Косовко девојко,
    Која ти је голема невоља
    Те преврћеш по крви јунаке?
    Кога тражиш по разбопју млада:
    Или брата, или братучеда,
    Ал’ по греху стара родитеља?“
    Проговара Косовка девојка:
    „Драги брато, делијо незнана,
    Ја од рода никога не тражим:
    Нити брата, нити братучеда,
    Ни по греху стара родитеља.
    Мож ли знати, делијо незнана,
    Кад кнез Лаза причешћива војску
    Код прекрасне Самодреже цркве
    – Три недеље тридест калуђера?
    Сва се српска причестила војска,
    Најпослије три војводе бојне:
    Једно јесте Милошу војвода,
    А друго је Косанчић Иване,
    А треће је Топлица Милане;
    Ја се онде десих на вратима,
    Кад се шета војвода Милошу,
    Красан јунак на овом свету,
    Сабља му се по калдрми вуче,
    Свилен калпак, оковано перје;
    На јунаку коласта аздија,
    око врата свилена марама;
    Обазре се и погледа на ме,
    С себе скиде коласту аздију,
    С себе скиде, па је мени даде:
    – „На девојко, коласту аздију,
    По чему ћеш мене споменути,
    По аздији по имену моме:
    Ево т’ идем погинути, душо,
    У табору честитога кнеза;
    Моли бога, драга душо моја,
    Да ти с’ здраво из табора вратим,
    А и тебе добра срећа нађе,
    Узећу те за Милана мога,
    За Милана Богом побратима,
    Кој’ је мене Богом побратио,
    Вишњим Богом и светим Јованом;
    Ја ћу теби кум венчани бити.“
    За њим иде Косанчић Иване,
    Красан јунак на овоме свету,
    Сабља му се по калдрми вуче,
    Свилен калпак, оковаљно перје;
    На јунаку коласта аздија,
    Око врата свилена марама,
    На руци му бурма позлаћена;
    Обазре се и погледа на ме,
    С руке скиде бурму позлаћену,
    С руке скиде па је мени даде:
    – „На девојко, бурму позлаћену,
    По чему ћеш мене споменути,
    А по бурми по имену моме:
    Ево т’ идем погинути, душо,
    У табору честитога кнеза;
    моли Бога, моја душо драга,
    Да ти с’ здраво из табора вратим,
    А и тебе добра срећа нађе,
    Узећу те за Милана мога,
    За Милана Богом побратима,
    Кој’ је мене Богом побратио,
    Вишњим Богом и светим Јованом;
    Ја ћу теби ручни девер бити.“
    За њим иде Топлица Милане,
    Красан јунак на овоме свету,
    Сабља му се по калдрми вуче,
    Свилен калпак, оковано перје;
    На јунаку коласта аздија
    Око врата свилена марама,
    На руци му копрена од злата;
    Обазре се и погледа на ме,
    С руке скиде копрену од злата,
    С руке скиде, па је мени даде:
    – „На девојко, копрену од злата,
    По чему ћеш мене споменути,
    По копрени по имену моме:
    Ево т’ идем погинути, душо,
    У табору честитога кнеза;
    Моли Бога, моја душо драга,
    Да ти с’ здраво из табора вратим,
    Тебе, душо, добра срећа нађе,
    Узећу те за верну љубовцу.“
    И одоше три војводе бојне:
    Њих ја данас по разбоју тражим.“
    Ал’ беседи Орловићу Павле:
    „Сестро драга, Косовко девојко,
    Видиш, душо, она копља бојна,
    Понајвиша а и понајгушћа:
    Онде ј’ пала крвца од јунака,
    Та доброме коњу до стремена,
    До стремена и до узенђије,
    А јунаку од свилена паса,
    – Онде су ти сва три погинула!
    Већ ти иди двору бијеломе,
    На крвави скута и рукава.“
    Кад девојка саслушала речи,
    Проли сузе низ бијело лице,
    Она оде свом бијелу двору,
    Кукајући из бијела грла:
    „Јао, јадна, худе сам ти среће!
    Да се, јадна, за зелен бор ‘ватим,
    И он би се зелен осушио!“

    spot_img
    Часопис ”Змај”
    Часопис ”Змај”https://casopiszmaj.com
    Дечји књижевни часопис Змај се обраћа се младим читаоцима у Србији. Намера часописа је да књижевно образује децу укључујући српско културно наслеђе.

    ПОСТАВИ КОМЕНТАР

    Молимо унесите свој коментар!
    Молимо унесите своје име

    ПРОЧИТАЈ И ...

    spot_img