Другарство
Аутор: Гордана Стијачић
Другарицу ко год има,
живот му је стих и рима,
Пријатељ је увек неко,
Са ким ти је мед и млеко.
Ја са врата бацам књиге,
Са њом делим своје бриге.
На ливади међу травом,
Уживам са оном правом.
Не мерка ме испод ока,
Сем понекад због оброка,
Поклоним јој на брзину,
С` четри листа, детелину.
Ја јој причам. Она гледа.
На трачеве не наседа.
Кад ми живот није срећка,
Ту је њена топла плећка.
Баш ме брига, шта јој ричу,
Знам ја њену тужну причу
Срце јој је пуно бола,
Волела је једног вола.
Кад га виде поред друма,
Као да је сишла с ума.
Позвала га ко у шали,
Да буду у мојој штали.
Иако је свима страна,
Подршка је обострана.
Не смета ми што ми веле,
Да сам у другарству теле,
Срећа би се помутила,
Свака би се наљутила.
Истина је очигледна,
Кад бих рек’о: „краво једна“!
Сад је свима ваљда јасно,
Какво је другарство красно,
Да је мени кравица,
Најбоља другарица.
