– Процес се разликује од писца до писца. Већина писаца само жели да забави, мањина да забави и подучи, а сасвим мали број књижевника жели и да забави и да подучи и да, описујући увијек своје вријеме, представи неку по људски род важну идеју.
Шта све писац треба да поседује да би био писац? Једном приликом песникиња и оснивач нашег часописа Десанка Максимовић казала је да песник мора да се роди. Да ли делите то њено мишљење?
Драга је Десанка припадала генерацији од које се и очекивало да у некоме види писца од рођења, или да га не види. Данас је по опстанак књижевности кључан одговор на питање: да ли је писац спреман да за књижевнист таман умре? Јер је писање, немојмо се заваравати, тежак, све вријем чак и опасан посао – поручује Никола Маловић.
Занимљиво је да Ви у хотелу „Касина“ на Теразијама имате спомен-плочицу са властитим именом испред собе 308. Како је уопште дошло до овог куриозитетног књижевног артефакта?
Тадашњи је директор, Драган Милосављевић, на дан када сам 2015. за роман „Једро наде“ примао награду „Бранко Ћопић“ у Српској академији наука и уметности, установио како сам гост са највише домаћих књижевних награда, те је одлучио да и хотел у центру Београда, цитирам, „нешто учини за српску културу“.
Да ли је ваш „Галеб који се смеје – роман за децу и одрасле“ пре наш „Мали принц“ или је пре наша „Мала сирена“?
– „Галеб“ од младог читаоца гради јунака који сутра може да ослободи наше географије. To je роман с многим удицама, за разлику од познатих класика за дјецу и одрасле.
Књиге које издаје Николина књижара су махом морска и поморске тематике, што је несвакидашња област. Никола нам објашњава како је дошао до те идеје.
Одлучили смо да то буду само књиге са бокељском, морском и поморском тематиком. Изузетно сам поносан што као уредник потписујем наслове попут „Историје бокељског поморства“ Предрага В. Ковачевића, „Поморских лица Боке Которске“ Синише Луковића, или „Вита Которанин, неимар Дечана“ Риста Ковијанића.
Шта бисте поручили нашим читаоцима?
Казао бих прво: Пазимо… Све што смо у животу сазнали, или смо од неког чули, или смо прочитали. Зато је важно читати добре књиге. Њима, казао сам, увијек осолимо нашу памет.
