У свом тихом, скромном животу
ниже године моја мати,
сваким даном старија све више,
ал’ како то моје срце да схвати?
Гледам је погледом вечито дечјим,
мати је од прве једнако драга,
ал’ како то моје срце да схвати
да је све више напушта снага?
Кад год јој тешко, она се насмеши,
ваљда све мајке тако раде,
и данас памтим приче у ноћ
које је успела од сна да украде.
А причала је увек нове приче,
кроз причу јој лице истински блиста.
Још увек памтим, верујте, ниједна
од прича није била иста.
Сад све је прошлост, време лети.
Ниже године моја мати,
сваким даном старија све више…
Ал’ како то моје срце да схвати?
