У једном старом броју „Змаја“ објављен је текст у којем Десанка Максимовић говори о себи. Пише о читаоцима, критичарима и људима које је уносила у своје стихове, уз једноставно уверење: да је доброта средиште сваке приче. Овај драгоцени запис преносимо у целости.
(Одломак)
Јунаци мојих песама су обично људска осећања, бића и појаве које сам упознала и заволела у детињству, сунце, пролеће, сва природа уопште. Као дете постала сам поклоник и поданик ватреног чуда које се свако јутро јављало негде иза липа у порти — и то поданство нисам ни до данас променила. Понекад ми се чини да природу осећам више као каква зверка него као човек. У песмама и причама за децу још чешће су јунаци моји немушти пријатељи и другови из детињства, и то не зато што је једном била таква мода у поезији, већ зато, што су то били моји први суседи у најлепше доба мога живота. Јунаци мојих књига у прози су ученици, наставници, лекари. Неке своје омиљене ђаке и другове-професоре описала сам у роману „Бунтован разред” и у збиркама приповедака „Како они живе” и „Лудило срца”. С времена на време јунаци мојих прича били су и мој деда, бака и тетка Стевка. Пуно жена јунакиња мојих приповедака има понеку особину моје мајке, која је прилично сложено и противречно биће и да се разложити у неколико других. Оца сам опевала у песмама „Час земљописа” и „Сећање на оца”, као и у неким другим. Понеки критичари кажу да су јунаци мојих дела бољи него што су обично људи у животу. Ако је тако, онда би се могло закључити да је један од јунака мојих дела доброта као људска особина.
Деца можда замишљају да се живот књижевника састоји само од писања и послова у уској вези са њиме: од преписивања, одлазака у штампарију, коректура, разговора са издавачима. Међутим, књижевник је цело људско биће, обавља и све оне остале послове обичних грађана. Он има и понеку званичну дужност у држави. Тако сам ја била и наставник, предавала у гимназији матерњи језик, књижевност, историју, а после ослобођења, на курсевима за ратом ометене, и руски језик. Прво сам служила мало у Обреновцу, па у Дубровнику и, најзад, у Београду. Али и кад сам престала радити као наставник, остало је стотину обавеза које друштво намеће књижевнику. Морам свакодневно одговарати на писма познатих и непознатих књижевника-почетника, морам примати посете и званих и намерника, доносити суд о песмама које ми доносе на оцену, смишљати где да се објаве. Морам помагати саветом ученицима који узимају моја дела као матурски рад. Морам ићи на читања и разговоре по школама, домовима културе и армије, по библиотекама и синдикалним подружницама. Морам тражити службу или стан младима који изјаве како су се, читајући моје песме, заљубили једно у друго и узели, и како сад треба да се побринем за њих. Морам без љутине саслушати људе који као књижевници нису успели кад тврде да би и њихове песме часописи објављивали кад бих можда ја била потписана. Морам се правити невешта кад неко ко ме је молио за мишљење ипак објави дело како је сам сматрао да треба. Морам остати присебна кад понеки младић који ми је оставио своју збирку песама да је прегледам објави у новинама како не умем да пишем. Морам бити милосрдна према онима који то нису, имати стрпљења према нестрпљивим, показати разумевање за оне који га немају ни за кога. И то није само моја судбина, већ и свих осталих књижевника.
Срећом, наш позив нам доноси и многе радости: могућности да пропутујемо не само своју земљу него и друге, да се сретнемо са паметним, великим људима целог света. Он нам доноси љубав нашег народа, а понекад и љубав и признање и осталих народа. Он нас држи вечито омађијаним лепотом, а то нам помаже да идемо кроз живот.
Текст се може наћи и у књизи „Дечији писци о себи“.
