„Невени“ цветају Сремском Каменицом,
у веселом царству дечје поезије,
док чика Јова Змај својим стетоскопом
децу од болести у стихове крије.
Узгаја „Ђулиће“, који ће да вену,
у књижевном врту зелен „Јавор“ сади.
Пише „Певанију“, затим сестру њену,
што радо читају старији и млади.
Јован Јовановић Змај, рођен 6. децембра 1833. године у Новом Саду, био је један од најпознатијих српских песника, преводилаца и лекара. Његово право име било је Јован Јовановић, али је надимак „Змај“ добио по датуму 3. мај (3. мај), који је био симболичан за политичке догађаје тог времена.
Змај је студирао право у Будимпешти, Прагу и Бечу, али је касније одлучио да се посвети медицини. Као лекар, радио је у Новом Саду и Сремској Каменици, где је лечио децу и помагао болеснима.
Његова књижевна каријера започела је 1849. године, а први песнички радови објављени су му 1852. године. Писао је у различитим жанровима, укључујући љубавну, патриотску, политичку и дечју поезију.
Најпознатији је по својој поезији за децу, која је постала део српске културне баштине.
Змај је такође био плодан преводилац, преводећи дела великих песника као што су Лермонтов, Пушкин, Гете и Хајне. Његова дела, као што су збирке песама „Ђулићи“ и „Ђулићи увеоци“, оставила су дубок траг у српској књижевности до данас.
Умро је 14. јуна 1904. године у Сремској Каменици, оставивши за собом богато књижевно наслеђе које и данас инспирише многе генерације.
