Миломирову склоност и таленат за писање најпре је уочио Мика Матовић, наставник српског језика и књижевности. Он је обично издвајао дечакове писмене школске саставе и показивао осталим ученицима за узор. Уверљиво је објашњавао шта је у тексту лепо срочено у духу нашег језика, а није се клонио замерке на неки стилски и граматички пропуст.
Дечак је био охрабрен подршком и стално се трудио да се усавршава у писању кратких постских и прозних остварења. Временом је тежио да оригинално пише, да постане препознатљив по своме начину изражавања и друкчији од осталих писаца у обраћању најмлађима.
Наставник Матовић стално је подстицао дечака да чита књижевно вредна дела класика и савременика, да размишља о њиховој суштини и порукама. Упућивао га је управнику Краљевачке градске библиотеке да му помогне у одбиру књига за његов узраст.
Управник Милан Грубић био је предусретљив према младом читаоцу и одабирао му занимљиве песничке и прозне књиге. Посебно му је препоручио, поред осталог, песме Јована Јовановића Змаја, објаснивши да је Чика Јова први у нас имао особен приступ ствара-лаштву за децу и њихове доживљаје света и средине у којој стасају и уче.
У Змајевим песмама, каже Миломир, нашао је многе одговоре на питања о књижевном стваралаштву и друга, сањарио да. пише тако добро и допадљиво попут Чика Јове, да његове књиге привлаче пажњу читалаца.
Дечак је тада занавек схватио да мора много да чита, да бриж-љиво дотерује и осмишљава књижевне зачетке и вешто их разгранава у песмицу и причицу. Био је упоран, трагао за лепим књигама и животним догодовштинама погодним за књижевну обраду.
Mиломир и даљи ток његовог књижевног рада
Миломир је желео да у дечјој штампи објави неки сопствени књижевни прилог и сазна мишљења бројних младих и старијих читалаца и да се најави као писац. У то време, пре три деценије, „Дечје новине“, из Горњег Милановца, управо су расписале наградни конкурс за причу.
Конкуренција је била прилично јака, али се Миломир одважио да учествује. Написао је причу „Пријатељи“ и упутио редакцији. Жири је причу прогласио најбољом од свих приспелих и наградио првом наградом. Миломир је тада био више него срећан и наставио да сарађује у поменутим дечјим новинама и „Ибарским новинама“.
Он је зазирао од шаблона и настојао да се разликује од осталих писаца, својих савременика. У његовом писању, за разлику од других, присутна је иронија, гег, отвореност, више истине.. Мало обрнутог, коцкастог, боцкастог – закључује Краговић.
Пишући за децу, писао за своју душу
Писац тога мора бити свестан, брусити стихове и прозу и избегавати и најмање баналности.
Наша деца су паметна и не може им се потурати нешто безвредно.
Књижевник Миломир Краговић је рођен 1949. године у Рашкој и један је од наших најзаслужнијих прегалаца у издавачкој делатности коју обогаћује новим књигама за децу и одрасле. Сада се налази на челу издавачке куће „Верзалпрес“ и обликује модерно издаваштво, упоредно са писањем за децу.
Његова књижевна остварења повољно су оцењена од познатих критичара и бројних читалаца. У овој години заслужено је добио Змајеву књижевну награду за стваралаштво за децу.
Милорад ГОНЧИН , Змај октобар 2000. година.
