„Када народ једног дана пожели да живи, судбина мора одговорити на његов позив.“ Овим стиховима великог туниског песника Абу ал-Касима ал-Шабија, који су постали симбол слободе и људске истрајности, обележена је беседа посвећена богатству туниске књижевности на свечаном отварању 69. Међународног београдског сајма књига. Пред бројним писцима, издавачима и љубитељима писане речи, проф. др Калед Кшир, директор Међународног сајма књига у Тунису, прочитао је говор академика Мабрука Манаија и представио књижевно наслеђе земље која је ове године почасни гост највеће књижевне манифестације у Србији.
На свечаности одржаној 23. октобра у Хали 2 Београдског сајма посебна пажња посвећена је Тунису, земљи чија књижевна традиција обухвата више од дванаест векова писаног стваралаштва и ослања се на цивилизацијско наслеђе старо више од три миленијума.
У име земље почасног госта присутнима се обратио проф. др Калед Кшир, који је прочитао беседу угледног академика и књижевног теоретичара Мабрука Манаија. Академик није могао да допутује у Београд из здравствених разлога, али је његово обраћање пружило посетиоцима прилику да упознају развој туниске књижевности, од њених најранијих писаних трагова до савремене поезије, романа и драмског стваралаштва.
Беседа је започета размишљањем о самој природи књижевности, њеној вези са људским искуством и историјским околностима које обликују стваралаштво једног народа.
– Књижевност је уметност стварања лепоте у језику и кроз језик. То је вешта, негована употреба речи, обликована историјским околностима људског искуства и географским оквирима у којима се одвија. Туниска књижевност је нераскидиви део свеукупне светске писане речи и јасан, истакнути чинилац арапске књижевности, како древне тако и модерне – наведено је у беседи.
Туниска књижевност у том је обраћању представљена као притока која обогаћује велику реку арапског стваралаштва, али истовремено чува сопствени, препознатљиви идентитет.
Њено надахнуће, како је истакнуто, извире из посебног географског положаја Туниса, бурне историје и сусрета цивилизација које су на том простору оставиле дубоке трагове.
– Она је своје дубоко надахнуће пронашла у јединственом географском положају Туниса, његовој бурној историји и сменама цивилизација које су цветале на његовом тлу више од три хиљаде година – прочитао је Кшир.
Такав историјски развој омогућио је постепено обликовање различитих књижевних форми, од традиционалне поезије и прозе, преко модерне поезије слободног стиха и песме у прози, до романа, драме, аутобиографије и књижевног портрета.
Од Керуана до европске ренесансе
Посебан део беседе био је посвећен најранијим раздобљима туниске писане књижевности, чија прва значајна поглавља сежу у осми век нове ере.
У то време Ифрикија, историјска област која је обухватала данашњи Тунис, део Алжира и западну Либију, представљала је важно политичко, верско и културно средиште северне Африке.
Њена прва престоница био је Керуан, један од најзначајнијих градова исламског света, из којег су се ширили научни, филозофски и књижевни утицаји.
Касније су средишта политичке моћи премештана у Махдију и Тунис, али је културни значај Керуана остао дубоко укорењен у историји региона.
У беседи је наглашено да је овај град представљао много више од локалног центра образовања и књижевности. Био је важна веза између различитих цивилизацијских простора.
– Као блиставо жариште знања, мисли и књижевности, овај град је убрзо извршио снажан утицај на све градове северне Африке. Истовремено, био је незаобилазна веза између арапско-исламског Истока, Магреба и Ал-Андалуза – наведено је у говору.
Преко тих културних путева преношена су знања и интелектуална достигнућа античке Грчке, Византије и старих цивилизација Истока, која су стизала до јужне Европе.
Према тумачењу изнетом у беседи, оваква размена допринела је стварању интелектуалних предуслова за каснији развој европске ренесансе.
Књижевност као сведочанство историје и борбе за слободу
Туниска књижевност није се развијала одвојено од политичких и друштвених промена. Напротив, њена историја тесно је повезана са судбином народа, сменама владарских династија и великим преображајима друштва.
У беседи су поменути зиридски, хафсидски и хусеинидски период, током којих су се смењивали различити интелектуални и уметнички правци.
Нарочито значајно место припало је модерном добу, обележеном борбом против француске колонијалне власти и стицањем независности Туниса 1956. године.
Управо су историјске околности утицале на то да се међу најважнијим темама туниских писаца нађу национални идентитет, слобода, друштвене реформе и људска права.
– На сваком степену свог развоја, књижевност Туниса задржала је блиску везу са животом заједнице и људском судбином, усредсређујући се на питања идентитета, слободе и реформи – истакнуто је у беседи.
Са наступањем модерног доба књижевна дела све више су се бавила колонијализмом, националном борбом и друштвеним променама.
Међу темама које су заокупљале писце нашла су се питања еманципације жена, права радника и економских неједнакости између различитих региона и друштвених група.
На тај начин књижевност је постала не само простор уметничког изражавања већ и сведочанство о тежњама читавог друштва.
Песници који су обележили средњовековну арапску књижевност
Говорећи о најзначајнијим личностима ране туниске књижевности, у беседи су посебно издвојена два ствараоца чија су дела постала део ширег наслеђа арапске писане речи.
Први је Ибн Рашик ал-Керуани, истакнути средњовековни писац и књижевни критичар, аутор дела „Ал-Умда фи махасин аш-шир ва накдих ва адабих“, посвећеног врлинама поезије, њеној критици и песничкој уметности.
Његов рад значајно је утицао на развој арапске књижевне теорије и разумевање песничког стваралаштва.
У истом раздобљу стварао је и Али ал-Хусри ал-Керуани, песник који је посебно место у књижевној историји заузео делима посвећеним љубави, болу и људском губитку.
Његова збирка „Иктирах ал-Карих ва-Иџтирах ал-Џарих“ остала је забележена као прва арапска песничка збирка у потпуности посвећена туговању због губитка синова.
Ал-Хусријева чувена песма „О ноћи, када ће осванути зора љубавника?“ стекла је изузетну популарност широм арапског света, а њени стихови наставили су да живе и кроз музичке интерпретације.
– Због тога Ибн Рашик и Ал-Хусри заузимају место у самом врху арапске књижевности у целини, а не само Туниса – поручено је у беседи.
Њихово стваралаштво представљено је као доказ да књижевност настала на простору данашњег Туниса већ вековима учествује у обликовању великих токова светске културе.
Песник чији су стихови постали симбол слободе
Посебну пажњу у обраћању привукло је подсећање на Абу ал-Касима ал-Шабија, једног од најзначајнијих песника модерне туниске књижевности.
Његово стваралаштво спаја романтичарски сензибилитет, љубав према природи и снажну тежњу ка слободи.
У беседи је описан као песник љубави и искрене страсти, који је стиховима славио жену, лепоту природе и слободарски дух.
– Песник љубави и чисте страсти, који је кроз песме и хармоније осликао жену; песник романтизма и природе, који је учинио Тунис зеленијим у машти; и песник слободе, чији су нам бунтовни стихови подарили бесмртне речи – наведено је у говору.
Потом су издвојени његови чувени стихови:
– Када народ једног дана пожели да живи, судбина мора одговорити на његов позив.
Ове речи, које су одавно превазишле границе Туниса, у беседи су представљене као један од најснажнијих израза тежње ка слободи и људском достојанству.
Ал-Шабијево песничко наслеђе тако представља спој уметничке лепоте и снажног друштвеног ангажмана, што га чини једним од најпрепознатљивијих гласова модерне арапске поезије.
Велики приповедачи и романописци Туниса
Поред поезије, у беседи је значајна пажња посвећена развоју туниске прозе, која је током двадесетог века добијала све сложеније тематске и стилске облике.
Међу истакнутим писцима поменут је Али ал-Дуаджи, аутор дела „Билад ал-Тарарни“, „Сахирту Минху ал-Лајали“ и „Џаула Бајна Хананат ал-Бахр ал-Абјад ал-Мутавасит“, у којима је приказивао различите аспекте живота и друштва.
Значајно место припало је и Махмуду ал-Месадију, чије стваралаштво карактерише преплитање филозофског егзистенцијализма и духовног мистицизма.
Његова дела „Ал-Суд“ („Брана“) и „Хадата Абу Хурајра Кал“ („Тако је говорио Абу Хурајра“) издвојена су као примери прозе која превазилази једноставно приповедање и залази у дубља филозофска питања људског постојања.
Међу великанима туниске прозе поменут је и Башир Храјф, представник реалистичког приповедања, препознатљив по делима „Ал-Даклах фи Араџиниха“ („Урме на својим петељкама“) и „Барк ал-Лајл“ („Ноћна муња“).
Њихова дела показују како се туниска књижевност постепено развијала од традиционалних приповедачких облика ка сложеним модерним романескним структурама.
Драма, поезија и књижевна критика
Туниска књижевна традиција не ограничава се на поезију и прозу. У њеном развоју важну улогу имали су и драмски писци, позоришни ствараоци и књижевни критичари.
У области драмске уметности посебно су поменути Али Бен Ајад и Хабиб Буларес, чији је рад оставио значајан траг у позоришној култури земље.
Међу песницима издвојени су Зубаида Башир, Мнавар Смада и Ал-Сгајар Улад Ахмед, док је у области књижевне критике истакнут допринос Фарида Газија и Тофика Бакара.
У беседи је наглашено да ова имена представљају само део богатог књижевног наслеђа Туниса, које обухвата велики број аутора чија дела заслужују пажњу и ван граница земље.
Савремена туниска књижевност доживљава процват
Посебан сегмент обраћања био је посвећен данашњој књижевној сцени Туниса, која, према оцени изнетој у беседи, доживљава изузетан стваралачки успон.
– Данас књижевна сцена ове земље доживљава прави процват, сведочећи о изванредном богатству креативних гласова које је готово немогуће појединачно набројати – наведено је у говору.
Међу савременим песницима поменути су Монсеф Ухаиби, Монсеф Мезгани, Адам Фати, Фадила ал-Шаби, Џамила ал-Маџри и Амал Муса.
Њихово стваралаштво сведочи о разноврсности савременог песничког израза и различитим начинима на које се туниски аутори суочавају са питањима идентитета, љубави, друштва и савременог живота.
Када је реч о прози, издвојена су имена Хасуне ал-Мисбахија, Хабиба Селмија, Хасина Бен Амуа, Чокрија Мабкута, Мохамеда Аисе Медеба, Амне Рмили и Амире Геним.
Њихови романи и друга прозна остварења представљају део савремене књижевне продукције која се све више отвара према светској читалачкој публици.
Посебна пажња посвећена је драмском писцу Езедину Маданију, чији опус обухвата педесет целовечерњих драма.
– У позоришној уметности, Езедин Мадани представља читаву генерацију за себе. Он је истовремено јединствена фигура и мноштво гласова, са педесет целовечерњих драма иза себе – наведено је у беседи.
Овај податак посебно указује на богатство туниске позоришне традиције и значај драмског стваралаштва у културном животу земље.
Књижевност на арапском и француском језику
Једно од важних обележја савремене туниске књижевности представља и њена вишејезичност.
Историјске околности, а посебно период француске колонијалне управе, утицале су на развој књижевности која се, поред арапског, ствара и на француском језику.
Тај језички дуализам није умањио препознатљивост туниске културе, већ је њеним ауторима отворио нове могућности изражавања и обраћања међународној публици.
У беседи је истакнуто да су писци који стварају на француском језику наставили да дубоко осећају припадност Тунису, његовој историји, друштвеним променама и свакодневном животу.
– Модерна епоха донела је са собом језички дуализам који је пружио прилику писцима и списатељицама Туниса да се креативно изражавају и на француском. Из тог прожимања израсла је чврсто утемељена традиција писања, чији су аутори осећали Тунис, пажљиво ослушкивали његов пулс и проналазили свеже и упечатљиве начине да именују и тумаче његову стварност – прочитао је Кшир.
Међу значајним представницима ове књижевне традиције наведени су Албер Мемми, Абделвахаб Медеб, Абделазиз Касем, Амна Белхаџ Јахија, Тахер Бекри и Аза Филали.
Њихово стваралаштво показује да туниска књижевност истовремено припада арапском културном простору и ширем франкофоном књижевном свету, чувајући при томе сопствени идентитет.
Књига као пут ка племенитијем и праведнијем свету
Завршни део беседе био је посвећен значају представљања туниске књижевности на Београдском сајму књига.
Кроз дела писаца, песника, драмских стваралаца и мислилаца, посетиоци имају прилику да упознају историју једне земље, њене културне промене и уметничке традиције.
Ипак, како је истакнуто, имена и дела представљена у беседи само су део много ширег књижевног наслеђа.
– Ова изложба отвара врата ка дубљем разумевању живота и дела многих овде поменутих књижевника и књижевница, као и многих уметника различитих профила – наведено је у завршници обраћања.
Туниска књижевност представљена је као простор у којем се сусрећу историја и савременост, лична искуства и колективно памћење, али и вечита човекова питања о смислу постојања, слободи и правди.
– Ово плодно тле нуди далеко пространије стваралачке видике, које одликују аутентични поетски сензибилитет и јединствени свет маште. Оно ствара безгранични простор у којем се огледа препознатљив идентитет народа, њихова вечна питања о универзуму и човечанству, као и непресушна тежња ка пространијем, племенитијем и праведнијем свету – закључено је у беседи академика Мабрука Манаија, коју је прочитао проф. др Калед Кшир.
Обраћање представника земље почасног госта било је један од централних делова свечаног отварања 69. Међународног београдског сајма књига, који се ове године одржава под слоганом „Речи граде свет“.
Сајам је свечано отворио српски песник Драган Јовановић Данилов, а посетиоци ће до 31. октобра имати прилику да се упознају са бројним домаћим и страним издањима и учествују у књижевним програмима.
Представљање Туниса као земље почасног госта посебна је прилика да српска публика открије писце и дела која су током векова обликовала књижевну традицију северне Африке, али и да се упозна са савременим ауторима чији гласови настављају да обогаћују светску књижевност.
