Поноћ је откуцала у тренутку кад се пред стражом зауставила нека чудна кочија. Стражар је пришао да погледа путнике и њихове исправе. Сви су му се учинили некако необични. Дуго их је загледао, једног по једног, али извесно време није ништа говорио.
Први, лепо обучен, морао је бити нека важна личност јер су све очи у кочији биле у њега уперене. Рече да се зове Јануар и да много жури јер га је већ првог дана чекало много обавеза.
Други је знао да ће кратко живети, свега двадесет и осам дана, па науми да се провесели и стаде дизати галаму.
Кад га стражар опомену, он ускликну: – Зар ме не препознајете? Ја сам Фебруар, краљ карневала! Дон Март, трећи путник, беше некако мршав и ћутљив. Четврти показа Марту на месечев знак, рече да се зове Април и да је веома променљив. Похвали сам себе, а госпођица Маја му тада отпева једну од својих најлепших шумских песама.
Јуни и Јули, у летњим хаљинама, изјавише стражару да у пртљагу немају ништа сем купаћих костима, а мама Августина рече да је продавачица зрелог летњег воћа које по читаве дане и сама једе, те да је зато тако бујна и велика.
Девети путник, професор Септембар, беше славни сликар који је лепше од свих уметника шарао лишће многим бојама. Октобар је, опет, боље од других, знао све о земљи и њеним плодовима, али је изгледао некако зимогрожљив, баш као и његов први сусед Новембар, позната смрзотина. Последњи путник, седобради деда Децембар, носио је новогодишњу јелку већ за ону следећу годину.
Стражар прегледа њихове исправе и даде им знак да прођу. -Срећна Нова година! – поздрави их срдачно.
