Тата се вратио с посла. Иако имају кола, он воли да иде на посао бициклом, јер тако је много здравије, а и не загађује природу. Осим тога, дан је био прелеп, ведар, са пуно сунца које је купало град. Тата је новинар и ради у локалном листу, као уредник, па самим тим и пуно седи за рачунаром. Њихова кућа је на периферији града. Кућа није велика, али је љупко уређена и око куће је много цвећа, уредно покошена трава и бетонске стазице.
Тата прислони бицикл уз врата дрвене гараже и продужи ка улазним вратима куће. Већ у ходнику, из кухиње је допирао мирис ручка, мешали су се разни зачини. Провири у кухињу и поздрави маму:
„Баш дивно мирише, Мајо. А, где нам је Лука? Нисам видео на игралишту да игра фудбал са другарима.“
„Не, у својој је соби, нешто чита,“ одговори мама. Мешала је храну која се крчкала у шерпи, на шпорету.
„Чита!? А, не игра се са другарима напољу. То ми не личи на њега.“
„Да, а пре тога, чим је дошао из школе, помогао ми је да усисам собе и обришем прашину.“
Мушкарац се почеша по коси и поправи наочаре на носу:
„Љубави, да ли је Лука, можда, добио неку лошу оцену? Знам да су имали контролни из математике.“
„Ма, није! Умало да ти заборавим рећи, на контролном је добио чисту петицу, имао је највише бодова од свих у разреду. Показаћу ти касније, има и похвалу од учитељице, представљаће разред на такмичењу из математике.“
Отац је био поносан што је дечак примерaн у свему. Изађе из кухиње да не смета мами док приводи ручак крају. Остави јакну на вешалици, у ходнику, а онда чу Лукин глас, као да разговара с неким у соби. Знао је да је син требао бити сам у соби, зато прислони уво уз врата, онда их пажљиво и отшкрину. Био је у праву, црнокоси дечак седи на поду своје собе, наслоњен уз свој кревет и окренут леђима. Тата се пропе на прсте, да боље види. Поред Луке је кутија, а у дечаковом крилу је мали пас! Штене смеђе длаке умиљава се око Луке и весело маше својим репићем. Још увек је малено да би се бринуло о себи, поготово ако је остављено напољу и напуштено.
„Боби мој, ти си ми баш посебан друг, од када сам те нашао бачeног у шибљу. Али још увек те морам сакривати. Бојим се да кажем мами и тати за тебе. Плашим се да неће хтети да те приме јер си са улице. Требало би да те одведем и ветеринару, тако барем пише у оној великој књизи о псима, али још не могу. Од свог џепарца купићу ти још хране у продавницама за кућне љубимце, а све чиним да маму и тату одобровољим. Они су много добри и …“
Тата пажљиво притвори врата собе, да дете то не опази. На тренутак се замисли, а онда журно оде у дневни боравак. Седе у фотељу и узе новине са стола:
„Лукааааааа!“ зовну сина.
Лука је у својој соби чуо дозивање. Врати кученце у кутију. Убрзо се појави на вратима дневног боравка.
„Звао си ме, тата?“
„Сине, нешто читам у новинама о кућним љубимцима.“
„Да,“ озари се дечак.
„Мислио сам да би било лепо да усвојимо неко штене са улице, да оно добије свој топли дом. Ти си сада довољно велики да покажеш одговорност и да се баш ти бринеш о њему.“
У соби се појави и мама да их зове да перу руке и седају за сто, јер је ручак постављен. Лука усхићен погледа час у маму, час у тату:
„Јупиииииииии! Чек, да вас упознам са мојим другаром Бобијем!“
Дечак одјури у своју собу. Мамини и татини погледи се сретоше. Обоје се насмешише.
Тренутак касније дечак се вратио из собе са кутијом у рукама. Из кутије је вирио псић и својим крупним окицама радознало гледао Лукине родитеље.
„Плашио сам се да ћете ме грдити због Бобија. Нашао сам га одбаченог и гладног, у грмљу. Он је већ три дана код нас, некад у мојој соби, некад у гаражи,“
„Не, нећемо те грдити, сине. Јесте да си нам требао рећи за Бобија одмах, да га очистимо и окупамо и ветеринару одведемо. Али, то је племенито што си спасао живот малом Бобију,“ рече мама.
„Ви сте најбољи родитељи на свету!“ Лука даде кутију са Бобијем тати у руке и загрли маму око струка.
„Добро, добро, сине. Сад прво ручак, онда идемо до чике доктора за животиње, а после тога, у дворишту правимо кућицу за нашег новог укућана,“ рече тата, спусти кутију на под и узе штене у наручје.
Боби као да је разумео све што о њему разговарају, весело закевта у мушкарчевом наручју.
