Космонаутска песма
Aутор: Мирослав Антић
Ја не знам како то други са татом разговарају,
ал’ ми смо два мушкарца,
— ми све мушки и решимо.
Гледамо се у очи.
Душе се широм отварају.
Искрени смо кад ваљамо.
Искрени и кад грешимо.
Јер никог другог немам сем тате, да му кажем
сва ова зла и добра што ломе у мени кости
и врло мало ми нуде,
а све од мене траже,
тврдоглавог
и нежног
на раскршћу младости.
Доста је ма и толико: једна шетња уз реку.
Доста је рука у руци: тако се самоћа лечи.
Истина, каткад кроз осмех и неке сузе потеку.
а некад,
опет,
све бриге окопне и без речи.
Али добро је тако!
Добро је што се сетимо
да од живота украдемо две-три сопствене тајне.
И чини ти се: ми шетамо,
а ја и тата летимо
по неком нашем свемиру у висине бескрајне.
Имамо своје комете и мртву прашину звезда.
Имамо своја сунца.
Планете.
Маглине бледе.
Ми смо два космонаута што су бржи од светлости
мада се лагано гегају крај реке низ дрвореде.
Истине се пред нама љуште и саме отварају.
Искрени смо кад ваљамо.
Искрени и кад грешимо.
Ја не знам како то други са татом разговарају,
ал’ ми смо два мушкарца,
па све мушки и решимо.
