Мали час ботанике
Аутор: Мирослав Мика Антић
На овом свету има нас разних:
дебелих, смешних, паметних, ружних,
пакосних, добрих, нежних и тужних,
и свако дете
— као у причи —
на цвет понеки чудно личи.
Неко се сасвим питомо плави.
Некоме бумбар зуји у глави.
Неко богатства носи у души.
Неко је шарен.
Неко се суши.
Неко се покорно на ветру њише.
А неко бескрајно замирише.
Па ако заиста као у причи
свако на некакво цвеће личи,
онда једино вреди за мене
цвет који спусти ново семе
да биљка сутра не увене,
него да трајањем надмудри време.
А семе — то је оно знање
које се у животу скупи
да човек себе оплемени.
И тако:
остају само мудри,
а вену лењи,
празни и глупи,
ма били чудно лепи и скупи
и чудно мирисни и шарени.
