Мама се данима жали,
осећам њену муку:
– Не могу стићи свуда
да имам стотину руку.
– Где ми је она памет,
док сам још цура била,
када се корзо окрето
ко да сам горска вила.
На шта ми живот спаде,
крај шпорета да стојим,
да кувам увек исто
и да се вечно знојим.
Има ли овде живих,
ил сам у кући сама,
да ме одмени неко,
на трен да будем дама.
Док сви у кући ћуте,
ја већ све више дувам,
полако прилазим ватри
и учим се да кувам.
Од тад ме мама мази
и враћа јој се снага,
сад зна да има неког
кад једном пође с прага.
