У Бранковини, прелепом месту крај Ваљева, у школи у којој је Десанка Максимовић завршила три разреда основне школе, отворен je мали музеј стална изложба посвећена Десанки Максимовић.
Изложба се налази у просторијама у којима је Десанка учила и у којима је становала са својим родитељима, пошто јој је отац био учитељ. Већи део изложених фотографија, слика и књига песникиња је поклонила Народном музеју у Ваљеву, а боље место за њих се није могло наћи но што је школа у којој је Десанка стекла прва знања.
Народ је већ раније ову зграду звао Десанкина школа
Сада она то заувек остаје. Сеоску кућу, намењену школи, подигли су сељани Бранковине, а грађена је десет година, од 1882, добровољним прилозима Десанкиних земљака. О њеној градњи бринуо се председник одбора, свештеник Светозар Петровић, Десанкин деда по мајци.
Један од угледних дародаваца био је и Љубомир Ненадовић, писац знаменитих путописа. Десанки је први учитељ био Недељко Савић, а у трећем разреду предавао јој је њен отац, вредни културни посленик. Све до 1957. школа је била пуна ђака, а тада је саграђена нова школска зграда за осмогодишњу наставу.
Протина школа
Занимљиво је да се у истом лепом и пространом дворишту налази и школа у којој је учио прота Матија Ненадовић „Протина школа“. Изванредне је лепоте архитектура ове школе лепше место за трајно обележје живота и рада наше велике песникиње, које ћe ге допуњавати и богатити, није се могло ни замислити.
Поникла из народа, народни песник, вољена и цењена, Десанка ћe на својим сликама и у књигама вековати у „Десанкиној школи“. А свечаност, на сам дан Вуковог сабора и празника ослобођења Ваљева, као да је имала симболично обележје.
Блиска Вуку у поштовању чисте народне речи, и блиска слободи, Десанка је истог дана када је отворен њен музеј примила као прва Златну плакету града Ваљева. Десанка Максимовић је провела деетињство на ливадама и шумарцима завичаја, а њено родно село Рабровица није далеко од Бранковине.
Десанкин живот тесно је везан за школе
Родила се у школи у Рабровици, становала у школи у Бранковини и сама била професор у школи. Безброј је школа посетила до сада у свом племенитом вуковском делу приближавања литературе омладини.
Памтим је добро као свог професора, праведног, строгог, а уједно и благог: није јој било тешко, ако неко није разумео предавање, да објасхи и више пута. Као онда, и сада каже :„Добар учитељ не тражи да пронађе шта ђак не зна, него да види шта зна“.
Десанка је била најстарија од осморо деце у великој десеточланој породици. Причала ми је, не једном, како мајку увек памти погнуту над шићем. Требало је сашити одела за осморо деце. А Десанкина мати је била изузетна жена, и у најдубљој старости отимала се да ради.
Ведру младост, прекинуо је рат. У њему је, од епидемије тифуса, изrубила оца смрт задала је дубоку рану младој песникињи. Десанка је завршила матуру после течаја за ратом ометене и написала изванредно добар матурски рад: „Вук, Доситеј и данашња Jyгославија“.
Десанка и њене другарице и другови били су душом и срцем за Југославију она је и данас понасна што је Југословенка. Beћ 1920. године њене дивне, ритмичне, трепераве и искрене песме пуне странице часописа „Мисао“.
Студирала је у Београду
Студирала је у Београду упоредну књижевност и историју. После завршених студија професор Богдан Поповић шаље је у Париз, где се cycpeћe са живом француском културом и пише тезу за професорски испит о Јованки Орлеанки.
При повратку из Париза добија прво радна место у Учитељској школи у Дубровнику. Остали део радног века провела је у нашој заједничкој Првој женскај rимназији у Београду. Десанка воли све људе ове земље и света. Волела је своје ђаке и они су јој узвраћали љубав.
Ту љубав према људима и завичају уткала је у своју поезију, а пејзаже свог родног краја пренела је руком чудотворца у песму.
Желели бисмо да њена жива реч што дуже траје.
Ако вас пут нанесе у Ваљево, Бранковину, свратите у „Десанкину школу“.
Лепота природе, доброта и мудрост народа објасниће вам Десанкину поезију.
