Много је оних који се сећају “Змаја“, неко мање – неко више, али оно најбитније је то да је остао урезан у сећање многих генерација. Памти га и најбољи тенисер дубла Ненад Зимоњић, који је са радошћу примио вест да се „Змај“ дигао као Феникс из пепела.
– У време када сам ишао у школу било је веома мало дечијих емисија на телевизији. Мали број канала су приказивао је садржај дечијег програма, када сам ја био дете било је три канала. Волео сам са радошћу да их гледам, а уз емисије које су се емитовале, млада особа могла је увек научити нешто корисно и поучно уз телевизију. Велико завовољство било је читати „Змај“ часопис који је својим садржајем читаоцу нудио прегршт занимљивих текстова из многих области – каже наш саговорник.
Игралишта у прошлости била су пунија. Деца су након доласка из школе журила да оставе торбу кући и да остатак дана проведу са својим другарима. Са појавом друштвених мрежа дошло је до промениле начина живота деце. Ненад Зимоњић- првак света у дублу прича нам како је он проводио слободно време, након доласка из школе.
– Деца напољу испред зграде која се играју слика је мог одрастања. Било да су кући или у школи или на великом одмору, деца су увек налазила начин да се забаве. Сви смо се у школи бавили спортом, а опет када се вратимо кући са друштвом из краја наставимо да играм фудбал или кошарку. Било је ту још много других физичких активности. За нас децу спорт је био начин дружења, одрастања, нешто што је било врло забавно и интересантно свима нама – објашњава Ненад.
Тенис је у Ненадов младалачки живот ушао случајно. Било је то крајем прошлог века. У то време овај спорт није био толико популаран, али на наговор очевог колеге Ненад је отишао на тестирање, и успео да се упише у тениски клуб.
– Игром случаја почео сам да се бавим тенисом. У то време то није био популаран спорт. На предлог татиног колеге отишао сам на тестирање у тениски клуб, како би проценили да ли имам предиспозиције и таленат да се бавим тенисом. Отац ме је одвео, знао је да волим спорт, а ја сам прошао сам све те тестове. Међу њих 200-300 који су се појавили, ушао сам у ужи избор од 5-6 најбољих. Једноставно, љубав према тенису је расла из године у годину – присећа се наш саговорник.
Ненад каже да се бавио и другим спортовима, али да му је тенис прирастао за срце:
-Бавио сам се и другим спортовима и разним физичким активностима, али тенис је нешто што од тих дана највише волим. Мојим родитељима је било драго да се бавим спортом, јер је то јако здраво и корисно за децу. Родитељи могу и требало би да усмеравају децу да се баве спортом.
Кроз живот сви ми сублимирамо своје успехе и падове и упитамо се повремено да ли смо дали максимум од себе, али присетимо се и неких анегдота које нам се урежу у памћење. И славни тенисер размишља о свом путу и тврди да су га нека познанства подстакла на успехе.
– Када заокружим све и оно кроз шта сам прошао, све те недаће и тешке ситуације, оно што је најважније, јесте то да сам се трудио и да сам давао целог себе за спорт којим се бавим. Путовао сам светом и упознавао људе међу којима сам стекао и много пријатеља који су ми били од великог значаја. Имам познанике широм света преко којих сам упознао њихове обичаје, културу и историју – прича Зимоњић.
На чувено питање, како одржава форму и када ће у пензију Ненад одговара да се до задњег дана неће одрећи спорта.
– Ја бих рекао да сви спортисти остају спортисти до краја живота. И они који престану да се активно баве спортом, као што је мој случај, сви остају присутни у спорту и даље, али кроз неки други облик, било кроз рекреативно бављење, необавезно тренирање, саветовање…
Ми старији се сећамо освајања Дејвис купа у Београдској арени, па нам реците да ли вас је на успех додатно подстакла публика која Вас је гласно и снажно бодрила док сте играли?
– Најлепши осећај је када играте пред домаћом публиком и пуним трибинама. Сви навијају за Вас, сви сте као један. Најлепше је када играте са тимом који је репрезентативни. Велика је част и задовољство представљати своју земљу, а такође и одговорност. У Арени сам свим срцем давао максимум за виши циљ – да победимо и да се заједно веселимо како као тим – тако и као цела нација. То ће остати као једна од најлепших успомена у мојој каријери. Сам дочек након освајања титуле првака света у Дејвис купу, е то ћу заувек памтити!
Шта бисте поручили једанестогодишњем Ненаду Зимоњићу?
– Да прати своје срце, да га слуша и да буде сигуран у себе. Без обзира колико тешки тренуци били, и велике препреке, морате знати да увек постоји решење. Мора се бити позитиван, и веровати да ако се нешто воли и жели да ће резултат доћи пре или касније. Ниједан пораз се не прихвата тешко, или неуспех, већ као корак ближи циљу, и да из сваког пораза може да се извуче поука. Важно је да будете упорни и да будете уз себе – поручује велики Ненад оном малом.
Разговор водио Вељко Петровић
