На свету постоји
Милијарду људи,
У сваком од њих стоји
По хиљаду ћуди.
Људи су, кажу, настали
Пре милион лета,
Доста после света
И није тада
Било ко сада –
Није било села, ни државе, ни града.
Живели су давно људи
У чопорима, у крдима,
По зеленим брдима
И знало се:
Када зађе сунце, онда се спава,
А када изађе, онда се буди.
Да пишу баш и нису знали,
Нису се презивали, само су се звали,
На земљи радили и воће брали
И рекама и језерима рибу крали.
Ловачке приче причали су
Док ватра гори
Или док сунце не почне да зори.
Приче слушаше многе звезде,
Птице што почеше да се гнезде
И на стаблу презреле брескве.
Причало се следеће:
Ко је смео да пређе реку,
Ко је прешао високу планину,
Да ли се још скупљају дивљачи
Тамо где се потоци секу,
Ко је нашао чију јазбину
И, наравно, ко је јачи.
О чему се причало
Док се није написало?
Причало се о маси људи
Из давнина, сличних нама,
Са хиљаду ћуди.
Аутор песме, Лука, има 14 година.
