Нови Сад – „Змајеве дечје игре“, које постоје већ 65. година, а отворене су јуче у Сремској Каменици, у дворишту куће у којој је једно време до краја краја 19. века живео дечији песник Јован Јовановић Змај.
Уз поезију чика Јове Јовановића Змаја сви смо одрасли, и сви се сећамо његових песама „Ал је леп овај свет, Материна маза“ и многих других, данас није се много променило! Поезија је ту, дише, али не пуним плућима као што је некада давно и чинила. Данас, постоји навика да се деца образују и уче уз познате стихове, али сведоци смо брзог времена и развоја, па омладина махом одраста уз мултимедијалне садржаје, а све мање уз књиге. Уз ове стихове стасавају и млађа покољења, иако је, поезија у том смислу постала штиво другог реда. Не би требало бити тако, али верујемо да ће овакве манифестације, управо наше омладинце подстаћи да читају радове најзначајнијих српских и европских песника.
У истој кући, која је претворена у Змајев музеј, славни песник и романтичар је и умро, а сахрањен је на гробљу у близини. Над гробом се уздиже споменик на коме је записано да га српски народ подиже „љубимцу народном”. Деца су у овом тренутку сећања на Змаја положила цвеће на његов гроб, у друштву песника „змајеваца” и својих учитеља, а глумац Милан Ковачевић је рецитовао „Светле гробове”.
Божидару Мандићу је у Змајевом музеју уручено признање „Змајев песнички штап” за 2022. годину, а он је изјавио да је све ово врло озбиљно схватио, као што је тако схватио и своје писање за децу и рад на „антипедагошким експериментима одгајања деце са емоцијама”.
„Деца су увек били моји узори. Припадам филозофском правцу који се зове децијархат. Још ни у једном речнику нема те нове речи, али сам велики део свог живота посветио управо одгајању, игри, писању, радио-емисијама и ТВ серијама, где дете има презентантну улогу”, каже.
Његова размишања иду у правцу питања ко је дете данас и како поставити нова, одговорна питања јер су и деца, како наводи уметник, „поред природе, најугроженији бићевни сој”.
„Волим да кажем да је дете данас у препуштености. У великој мери, ставили су дете пред екран, стварају једно нарцистичко језеро, отуђују дете од природе, од игре, од спонтаности. Наравно, као и на свим другим позицијама са којима се бавим, а то је авангарда, борим се за један другачији свет, у коме ће дете предводити филозофију цивилизације. Дете има предлоге, а одрастао човек – будимо искрени, нема више предлога. У том смислу веома је важно да вратимо достојанство песничке речи, да песници иновирају нове погледе и пробуђују, како би се поново могле вратити бајке, њихово значење, нарација, орална комуникација између одраслих и младих”, каже Божидар Мандић, познат и као оснивач еколошке и уметничке комуне „Породица бистрих потока”, иначе родом Новосађанин који је уместо града одабрао, како сам често наводи, живот у шуми.
Фестивал дечје књижевности „Змајеве дечје игре” покренуте су 1957. у Новом Саду, а одржавају се сваког јуна, уз разноврстан литерарни, музички и ликовни програм који се протеклих деценија одвијао и у Змај Јовиној улици у Новом Саду. У свом 65. издању, програм се одржава у установама културе, образовања и васпитања, као и у парковима, на дечјим игралиштима, спортским теренима, под слоганом „Где шапуће Дунав плав”. Фестивал траје до 12. јуна.
