Била је пролетња недеља, лепа као расцветала трешња. На плавом небу, као жуманце на тигању, пекло се сунце. Грађани Карловца у новим ципелама и оделима иду ка реци, где ће се приказати вежба гашења пожара прве ватрогасне чете. Узбуђење, узбуђење се просу градом. Деца и одрасли похиташе да ухвате што боље место уз справу с ручкама за пумпање и дугачко црно црево, и десеторицу младих новопечених ватрогасаца, чија су се лица сијала од узбуђења што ће, након дугих припрема, показати шта знају. Деце је било највише. Међу њима сам се налазио и ја. Деца су увек тамо где се дешава нешто ново и значајно. Неку децу сам тада први пут видео, као да су негде у потаји чекали на овај узбудљиви догађај да се покажу. Било је чак и стараца који су се одавно склонили са улица.
На пољаници поред реке била је сложена гомила дрва у облику конструкције омање куће, која ће бити запаљена. Уз ватрогасну пумпу стајала је чета и спремно чекала тренутак за интервенцију.
Најпре је градоначелник одржао краћи говор о важности оснивања ватрогасне чете, о великим штетама које је град трпео у прошлости. Потом је са запаљеном лучевином потпалио гомилу грања и сламе. Ватра послушно букну, као и увек када не треба. За тили час пожар-играчка заигра за лицима окупљених. Свет мало узмакну, јара им удари у лице. Гледали смо у необичну скаламерију на точковима. Какво ће се сад чудо показати? Сада ће река кроз гумени гркљан спуштен у њу покуљати на ватру. Постројена чета од десет момака под шлемовима и оделима од незапаљивих влакана, чекала је да се одлучно баци на ватру, која, богами, сукну високо и не баш предалеко од стогова сена на ливадици.
Ако би се десило да се стогови запале, могле би бити захваћене оближње куће, а онда eто ђавола!
Ватра је помамно прождирала понуђену храну, када је командир ватрогасне чете, чекајући да ствар доспе до критичне тачке, дао команду: “Гаси!”
Двојица најснажнијих момака притрчаше пумпи, двојица цреву које усмерише на пожар, а двојица одмоташе и бацише у реку усисно црево, које се као црна змијурина сјури у течни смарагд. Двојица пумпама снажно замахнуше рукама горе доле, горе доле, горе доле. Сваког тренутка се очекивало да ће из црева бљузнути. Али од тога не би ништа. Узалуд су они, сада већ успаничено, из све снаге покретали црпку кроз црево не потече ни чаша воде. Код извођача настаде збуњеност, а на лицима публике изникоше подсмешљиви осмеси. Командир се збуњено врзмао. Пипкао тамо-вамо шрафиће и полуге, скакутао око справе као да му је у њу око упало, али ништа, али ништа. Док је трајала та непредвиђена тишина збуњеност, ватра је већ готово докусурила понуђени јеловник и бацала језике на оне стогове пузећи преко непокупљеног откоса до првог стога.
Један градски мајстор за механику узалуд је настојао да пронађе и отклони грешку.
Разочарење је било опште. Извођачи и градоначелник стајали су као, као укопани. Стајао сам недалеко и одмах схватио где је грешка: црево је било убачено у муљ, на место где га је река у дебелом слоју таложила.
Моје знање о механизму било је ништавно, нисам готово ништа знао о притиску ваздуха, али инстинктивно сам се сетио усисне цеви у води и закључио да је она зачепљена. Како није било времена за премишљање, јер је ватра могла изазвати пожар у том делу града, запливао сам онако у оделу, извадио црево из муља и повукао га ка чистини, а оној двојици довикнуо да пумпају. Истог тренутка вода кљукну кроз шмрк, а она двојица која су га до тада држала као шупље ништа, беху изненађени налетом воде која им силовито потече испод дланова и умало им се не оте.
Ватра доби први снажни млаз по њушци, па у прса, па у ноге. Било је умирујуће гледати како се предаје остављајући на миру импровизовану кућу, која се већ до пола претворила у пепео. Док длан о длан, вода надјача ватру, остаде само да се пуши мокри дим и мирис паљевине.
Тек што се и то стиша, неко потражи онога који је мокар и глибав до колена, упропашћеног одела и ципела. Чекао сам да ми се бар са два слова ода признање. То учини командир поштеног лица. Приђе ми и, онако мокрог и не баш за приказивање, подиже у вис да ме сви виде и рече: “Овај мали, овај мали нам је спасио част! Овај мали!”
Осу се пљесак са свих страна: “Браво, браво, отчепљивачу ватрогасних шмркова!”
Архимед је го јурио улицама Сиракузе вичући из свег гласа: “Еурека! Еурека!” Али није оставио већи утисак од мене. Био сам ношен на раменима кроз град. Од тада ми оста нови надимак, отчепљивач ватрогасних шмркова, поред других које сам намакао за друге ствари.
У знак посебног признања, ватрогасна чета чији сам углед спасао прогласила ме је за свог почасног члана, без обавезе да учествујем у гашењу пожара, што и не бих могао с обзиром на школске обавезе
