Себични Џин
Аутор: Оскар Вајлд
Свако поподне, враћајући се из школе, деца су одлазила у џинову башту и играла се.
Била је то велика, прекрасна башта, пуна меке зелене траве, из које је ту и тамо вирио по који цвет, леп као звезда. А у пролеће би процветало дванаест бресквиних дрвета и расуло се у цветиће сличне ружичастим бисерима, и тако би башта блистала у шаренилу које би сменила тек јесен
богата плодовима. Птичице су скакутале по гранама и певале тако умилно да су деца престајала да се играју и занесено слушала њихов пој.
– Како смо срећни овде! – узвикивала су деца раздрагано.
Једног дана џин се вратио. Седам дугих година био је у посети код свог пријатеља корнолског џина, и кад је испричао све што је имао, а имао је мало, јер су џинови ћутљиви, одлучио је да се врати у свој замак. Кад је стигао, видео је своју башту пуну деце.
– Шта радите ви овде? – узвикнуо је срдито, а деца, чувши то, уплашише се и разбежаше.
– Моја башта је само моја, и ничија више. Нећу никоме допустити да се по њој игра и ужива.
Онда је подигао свуда унаоколо висок зид и ставио таблу са натписом:
„УЛАЗ СТРОГО ЗАБРАЊЕН.”
Он је заиста био веома себичан џин.
Сирота дечица нису имала више где да се играју. Остао им је само пут, али пун прашине и оштрога камења. Одмах после школе отрчала би пред високи зид и жалосно обилазила око њега, разговарајући само о башти у којој им себични џин није више дозвољавао да се играју.
– Како смо срећни били тамо! – јадала су се деца.
Онда је дошло пролеће, природа се пробудила и окитила земљу цвећем, а птице су певале. Једино је у башти себичног џина још владала зима. Птицама се више није певало у пустој башти, а и дрвеће је заборавило да процвета. Само једном је један диван цветак подигао главу и провирио из траве, али кад је видео таблу с натписом, толико се ражалостио због сироте дечице, да је поново клизнуо у траву и наставио да спава. Задовољни беху само Снег и Мраз и радосно су узвикивали:
– Пролеће је заборавило ову башту и ми ћемо царевати овде целу годину.
Снег је покрио траву, а Мраз је дрвеће увио у сребро. Онда су позвали у друштво Северни Ветар, који је долетео увијен у крзно и, урлајући кроз башту, окретао по цео дан петлове на димњацима.
– Ово је дивно место – узвикнуо је Северни Ветар раздрагано – било би штета да не позовемо и Град у посету. И Град, леденог даха, обучен у сиво, дошао је и три дана непрекидно бубњао по крову замка, док није поразбијао скоро све црепове, а онда је почео да јури по башти што је брже могао.
– Не могу да разумем зашто је Пролеће тако закаснило – говорио је џин седећи поред прозора и гледајући у своју белу хладну башту.
– Ипак се надам да ће се време променити.
Али Пролеће никако није долазило, а ни Лето. Јесен је свим баштама донела златне плодове, али у џинову башту није свратила, нити јој поклонила ни један једини плод.
– Он је сувише себичан – рекла је Јесен.
Тако је тамо владала Зима, а Северни Ветар, Град, Мраз и Снег ковитлали су око дрвећа.
Једног јутра, лежећи будан у кревету, џин је чуо тако љупку и пријатну музику, да је помислио: то морају бити краљеви свирачи, сигурно пролазе поред замка. У ствари, то је био мали врапчић, који је певао поред прозора. Али прошло је тако много времена откако је џин слушао птице у свом врту, да му је цвркут врапчића сада звучао као најлепша музика. Град, који је дотад стално играо изнад његове главе ођедном престаде, а Северни Ветар прекиде свој страшни фијук и умири се. Кроз отворено крило прозора улазио је неки угодан мирис.
– Изгледа да је Пролеће најзад стигло! – повика џин скочивши с кревета и погледа напоље.
Шта ли је угледао?
Видео је чаробан призор: кроз малу рупу на зиду деца су се провукла у башту и седела на гранама дрвећа. На сваком дрвету које је могао видети кроз прозор седело је по једно дете. Од радости што су се деца вратила, дрвеће је опет процветало и благо њихало гранама изнад дечјих глава. Птице су летеле по башти и раздрагано цвркутале, а цвеће је провиривало кроз зелену траву и задовољно се смешило. Био је то диван призор. Само у једном, најдубљем куту баште, Зима је још владала. Тамо је стајао један дечачић, толико мален да није могао да дохвати гране дрвета и обилазио је око њега горко плачући. Сирото дрво било је још покривено Мразом и Снегом, а Северни Ветар је бесно фијукао око њега.
– Попни се, мали дечаче – рекло је дрво савивши своје гране што је могло ниже. Али дечачић је био премален.
Кад је то видео, срце себичног џина је омекшало и испунило се нежношћу.
– Како сам био себичан! – узвикнуо је. – Сад знам зашто Пролеће није дошло у моју башту. Ставићу овог дечачића на врх дрвета, срушићу зид, и моја башта постаће место где ће се деца вечито играти.
Уистину, био је врло тужан због своје раније себичности.
Полако се спустио низа степенице, пажљиво отворио врата и ушао у башту. Али, чим су га угледала, деца су се уплашила и разбежала се, а у башти је опет завладала Зима. Само мали дечак није побегао. Његове су очи биле пуне суза, па није видео кад се џин појавио. Џин се прикрао иза његових леђа, узео га благо у руке и ставио на дрво. У тај мах дрво је процветало, птичице су долетеле на његове гране и зацвркутале и мали дечак је загрлио џина и пољубио га. Остала деца, видевши да џин више није зао, потрчала су у башту, а са њима је дошло и Пролеће.
– Ово је одсад ваша башта, дечице – рече џин, па узе велику секиру и сруши зид.
У подне, кад су се људи враћали из града, угледали су џина како се игра с децом у најлепшој башти коју су икад видели.
Сав дуги дан деца су се играла, а када је почео да се спушта мрак, отишла су џину да му пожеле лаку ноћ.
– Али где је онај мали дечак којег сам ставио на дрво? – распитивао се џин за дечачића који га је пољубио и којег је због тога највише заволео.
– Не знамо – одговорила су деца – отишао је.
– Онда му морате рећи да сигурно дође сутра. Тада су му деца казала да тог малишана никад раније нису видела и да не знају где станује. Чувши то, џин се растужи.
Свако поподне, кад су излазила из школе, деца су долазила у башту и играла се са џином, али дечака којег је џин толико заволео нису никад више видела. Џин је волео сву децу, али је ипак највише жудео за првим, малим пријатељем, и често је говорио:
– Како бих волео да га видим.
Прошле су године, а џин је постао врло стар и слаб. Више се није могао играти с децом, седео је у великој наслоњачи посматрајући њихову игру и дивио се лепоти баште.
– Имам много цвећа у башти, али деца су моје најлепше цвеће – говорио је он.
Једног зимског јутра облачећи се гледао је кроз прозор. Сада више није мрзео Зиму, знао је да се цвеће само одмара, да је Пролеће само заспало и да ће се опет пробудити.
Изненада протрља очи и у чуду се загледа кроз прозор. Необичан призор му се указа пред очима. У најудаљенијем кутку баште угледао је дрво све искићено белим љупким цветићима. Са златних грана висили су сребрни плодови, а испод њих је стајао мали дечак којег је толико волео. Џин пожури у башту веома радостан. Кад је дошао сасвим близу дечачића, упита га:
– Ко си ти? – клече пред дечака, а дечак се насмеши и рече:
– Ти си ме једном пустио да се играм у твојој башти; данас ћеш поћи са мном у моју прекрасну башту.
Ујутру, кад су деца дотрчала, нашла су мртвог џина како лежи испод дрвета, сав покривен белим цветићима.
Превео: Филип Мајсторовић
