Јутро беше, у лов пођох
да уловим вука страшног,
ал узалуд шумом идох,
ал узалуд гору газих,
ал узалуд пуштах стреле,
вука никад не улових.
А када се кући враћах
синови ме моји мили,
млади косци, не познаше,
отераше мене с пута.
И жена ме, моја мила,
и она ме не познаде,
с коћног прага отера ме.
А и браћа моја мила,
не познаше свога брата,
камен бацише на мене.
Спустило се црно вече,
дивље звезде изгреваху,
у воћу се љуљо ветар,
вук мој страшни, некострешен,
преко неба јездио је.
У шуму се мрачну вратих,
без оружја и без стрела,
и на хладну папрат легох
и замолих вука брата
да опрости мени грешном,
да се мени самилости,
да вечера срце моје.
