Кад ме пратите у школу сетите се да ја не идем у рат. Зато, будите ведри и задовољно идите на посао. И бићемо сви здрави и спашени. Будите мирни. Школа ће ми бити добра и корисна. И вас ће усрећити. Лепо је расти.
Драги моји родитељи ево мојих жеља:
Драги мама и тата, ја данас полазим у први разред школе. Службено постајем ђак-првак. Знам колико се трудите око мене и мог учења. Знам да је учење важно. Али, ако је могуће, саветујем вам да прочитате ова мала правила која ће нам помоћи да схватимо то, како школа и учење служе нама, а не ми њима.
1. Ја нисам оцена коју добијем. А ни ви. С тога, кад који пут добијем двојку (не тројку), ако ме учитељица опомене или ако вас позове у школу јер сам нешто погрешио: понашајте се мирно и хладнокрвно! Нико није умро, и сутра ће изићи сунце на небу. И ја имам право погрешити. Не контролишите опседнуто мое оцене. Не питајте ме увек само за моје задатке. Понављам вам: Ја нисам оцена коју добијем.
2. Не свиђа ми се то да вам саопштим оцене мојих колега које су они добили. Одвратно ми је ако ме питате: ко је од њих добио бољу а ко лошију оцену од мене. Ви имате једно дете, мене. Један сам и посебан. Не свиђа ми се то да ме упоређујете с овим или оним колегом на бази оцена. Ако не разумете добро, зашто? поновно прочитајте прву тачку.
3. Ујутро, ако је могуће, успоримо ритам. Понекад ми се чини да сам ваша играчка. Будите ме, дижете ме, облачите ме, обувате ме, перете ми зубе, убаците ме у ауто. Једину реч коју ми успете рећи је: пожури, касниш.. Можемо ли мало успорити. Иначе ујутро сам толико стресан да ће ме кроз коју недељу заболити желудац или ће ме погодити нека друга психичка потешкоћа.
4. Надовезујући се на точку 3: Лепо је се пробудити ујутро и видети насмејано лице родитеља. С једним миловањем по глави. С угашеном телевизијом. С искљученим мобилним телефонима. Тако имамо времена за рећи једни другима: добро јутро. Моћи ћу вам поверити шта ме мучи и у школи чека. Тада ме можете погледати у очи и насмејати се. Можда ми тата може испричати коју шалу, мама загрлити и помиловати. А ја, не знам како вам рећи, одмах се осећам боље. Дође ми да се насмејем и с вама скупа изађем из куће.
5. Кад ме пратите у школу сетите се да ја не идем у рат. Нити ви. Зато на улазним вратима школе, довољан је један пољупчић са жељом за сретан дан. Не користи ништа ако се и десет пута пољубимо и двадесет пута загрлимо. Стиснете ми руку и пустите је, затим поновно стиснете. Као што не користи пратити ме погледом док улазим степеницама у школску зграду док уђем у учионицу, потом дотрчати до прозора учионице и кроз стакло бескрајно махати и поздрављати. Истина је: 2 или 3 дана то може бити лепо и угодно, али даље ничему не служи. Тврдим вам да нећу, са степеница које воде на први спрат, пасти у празан простор и умрети. Зато, будите ведри и задовољно идите на посао. Кад школско звонце да знак за завршетак наставе, будите сигурни да ћемо се наћи на излазу насмејани. И бићемо сви здрави и спашени.
Чини ми се да је то све. Будите мирни. Школа ће ми бити добра и корисна. И вас ће усрећити. Лепо је расти.
