– Kуц, куц, ходи куцо!
Мила ваби пса комадом хлеба. Пас је на ланцу. Мила стоји надомак круга који је пас утабао трчкарајући. Милу од јутрос чува мамина и татина пријатељица, мама њене другарице из разреда Биље. За који минут треба да крену у школу, чим Биљина мама спреми доручак.
– Баш је леп овај куца, помисли Мила – Мало ћу га зачикавати овим комадом хлеба да видим колико високо може скочити. Хоп, хоп! Тако! Браво!
Мила закорачи унутар круга. Двориштем се проломи урлик обојен болом и страхом.
– Молим Вас, само брзо додите. Пас није вакцинисан. А муж се аутом одвезао до града, нема је ко одвести код лекара – Биљина мама спушта телефонску слушалицу. – Не брини Мила, тата ће брзо доћи.
Тата се створи брзином светлости. Забринуте фаце и смркнутих обрва баци поглед на угриз на Милиној нози, а затим је снажно приви у загрљај. Ћути. Никада није рекао колико воли Милу и брата, али зато његова дела говоре језиком љубави.
Kрв је стала. Нема потребе притискати рану, јер Милу би то још више болело, процени отац. Сада што пре треба до лекара. Нажалост, једино превозно средство које отац има је наранџасти бицикл марке Пони. Биљина мама на корпу стави јастуче да Мили буде удобно и тата и Мила се одвезоше праћени забринутим погледима Биљине маме, док се Биља престрашеног лица привија уз мајчину ногу.
– Не могу вам помоћи, кажем. Узалуд сте љути. Докторка је данас у другом селу. Идите тамо – званични тон медицинске сестре иза шалтера деловао је попут шамара.
– Али то је најмање шест километара далеко!
– Жао ми је. Не могу вам помоћи. – затвори шалтер оцу испред носа.
Мила виде да отац стеже и вилице и песнице.
– Можеш ли да издржиш? – пита Милу.
– Могу тата, не брини. Само ти вози.
Мила чврсто држи руке око татиног струка и осети гибање његовог тела док махнито окреће педале. Додир је топао и она наслања главу на његова леђа. Мирише на пшеницу. Помисли да су та леђа баш као и њиве пуне зреле пшенице крај којих пролазе, топла и широка, и њу, Милу, и хране и греју.
Нога је боли. Сваки каменчић и удубљене на путу изазива јој још јачи бол, али ћути. Неће да се тата брине, и сваки пут када је он пита: „Да ли те боли?“, она одговара; „Не тата“.
***
Мила воли Пони бицикл. Он није попут других, велики и брз, али када она на њега седне, цео свет јој је као на длану, а она, Мила, креће у његово освајање и ништа за њу тада није немогуће. Kао ни то да после четрдесет година татин бицикл она вози. И поново осећа оца као ветар који јој дува у леђа и чује његове речи:
Мила, ти си веома јака девојчица! Поносим се тобом!
И ја се поносим тобом тата, ма где био.
