Чувени писац, сценариста и драматург, академик Драгослав Михаиловић,
преминуо је у Београду у 93. години живота.
Михаиловић је рођен у Ћуприји 17. новембра 1930. године. Студирао је Филозофском факултет у Београду на Групи за југословенску књижевност и српскохрватски језик. Факултет је завршио 1957. године, али није успео да нађе стално запослење – како је тврдио, због прошлости и сукоба са Управом државне безбедности.
Разлог за то је што се побунио против хапшења својих другова због причања политичких вицева. Оптужен је да је на страни резолуције Информбироа, и да је изјавио да је Тито „амерички шпијун” и да је партија „ликвидирала СКОЈ”. Због тога је у септембра 1950. ухапшен а у фебруару 1951. пребачен на Голи оток где је провео 15 месеци.
Први полукњижевни рад, хумореску под насловом „Писмо”, објављује крајем 1957. у Јежевом календару. Затим неколико година сарађује у новосадском часопису Летопис Матице српске. Матица српска објављује 1967. и прву његову књигу, збирку шест приповедака под насловом „Фреде, лаку ноћ”, за коју добија Октобарску награду Града Београда.
Опет, најпре у Летопису, исти издавач 1968. објављује и другу његову књигу, кратки роман Кад су цветале тикве. Трећа књига, Петријин венац, издата 1975. године, освојила је „Андрићеву награду“. Роман Чизмаши објавио је 1983. и за њега добио престижну Нинову награду критике, а 1985. године и Награду Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу године.
Године 1969, према мотивима свог романа, написао је драму „Кад су цветале тикве”, која је објављена и, у октобру те године, пет пута играна у Југословенском драмском позоришту, али после многобројних напада на политичким скуповима и у штампи, на радију и телевизији, личне интервенције Едварда Кардеља и јавног говора Јосипа Броза Тита, скинута је с репертоара због експлицитног помињања голооточких заточеника.
После тога драма четрнаест година није наново стављена на репертоар – обновљена је у Народном позоришту у Београду 1984, а играни филм према већ откупљеном сценарију није снимљен. Роман је у земљи био девет година практично забрањен, а исто толико званични југословенски дипломатски представник одлагао је излазак превода у једној социјалистичкој земљи.
Године 1990. почео је да објављује и документарно-публицистичку књигу у више томова „Голи оток” (последњи, пети том објављен је 2012. године).
Објавио је још публицистичка дела и научне студије „Кратка историја сатирања” (1999), „Црвено и плаво” (2001), „Време за повратак” (2006), „Мајсторско писмо” (2007), као и драму „Скупљач” (2011). У полемичким текстовима, изјавама и интервјуима осуђивао је две државне концепције коју је Србија током XX века бранила: Југославију и социјализам.
Изабрана дела су му штампана два пута, у шест књига 1984. и у седам књига 1990. године. Осим поменутих, добио је Кочићеву награду за животно дело, „Рачанску повељу“ за целокупно књижевно дело, Виталову награду за збирку приповедака „Преживљавање”, и многа друга књижевна признања. За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 1981, а за редовног 1989. године.
Политика
