Живео је под великим белутком у реци Рак Кројач. Он је надалеко био чувен по свом занату. Све бубе, лептири и рибице из околине шили су код њега своје одело. О вредноћи његовој свугде се причало; говорило се да никад из руке не испушта своје руменкасте оштре маказе. У послу су му помагали мали ракови, његови синови. Они су по дну речном прикуплјали материјал, од кога је после Рак Кројач правио дивна одела.
Једном у великом виру, близу белутка где је становао Рак Кројач, рибице реше да приреде забаву, те све потрче њему, да им сашије ново одело.
– Ноћас ће бити забаве у виру на месечини, па те молим да сашијеш халјину, лепшу него иједну што си ми до сада шио – рече штука Раку Кројачу, пресецајући хитро воду.
– Сашићу ти сивозелену халјину од шлјокица, закићену седефастим лепезама – одговори Рак Кројач и узе јој меру.
За штуком дође каћиперка пастрмка и стаде се умилјавати Раку Кројачу:
– Драги Рачићу, сашиј ми халјину да буде лепша него у осталих риба.
А Рак Кројач се замисли и рече:
– Сашићу ти шарену халјину, пуну жутих, црвених, белих и плавих тачкица. Бићеш најлепша на целој забави.
После њих изрони из трске гргеч молећи:
– Рачићу, молим те да ми сашијеш ново одело за забаву, па ћу ти платити колико год затражиш.
-Сашићу ти жућкастозелено одело ишарано црним пругама. Ти једини бићеш тако одевен.
Кад рибице одоше, навали Рак Кројач на посао. Посла рачиће да наберу материјал потребан за риблје халјине: речног бисера, седефа, шареног ситног песка. А чим се они вратише, поче да прави нова одела нижући бисер и седеф на дуга влакна лике, која је потом уплетао са речним сребром.
А за то време су рибице спремале вир за забаву. Прво су очистиле дно од мулја и посуле га руменкастим белутком и маховином; после су покосиле високу обалску траву, да би месец што болје осветлио вир. Најзад су отишле до жаблје свирачке дружине зване „Крекетуша“ и погодиле се да им свира на забави. Чак пред вече се упуте Раку Кројачу да виде шта је са халјинама.
Кад тамо стигну, а велики белутак где је Рак Кројач становао лежи одвалјен у страну и рачићи по мутној води лутају и плачу.
– Шта је то, побогу! Где је Рак Кројач? – повичу пренеражене рибе, слутећи неку несрећу.
– Однела га у торби нека деца, која су овуда ловила ракове – одговоре рачићи кроз плач. – Сад нећемо никада више очима видети свог драгог оца, Рака Кројача.
Онда и пастрмка и гргеч и штука ударе у плач; било им је жао што је сироти рак настрадао, а још више што им није халјинице за забаву сашио.
Малишани, видећи како рибе жале њиховог оца, још више се растуже: – Таман смо му донели бисера, седефа, речног сребра и шареног песка и он почео да их ниже на влакна, а невалјала деца нам га заувек однеше.
Чувши плач рачића и риба, дотрче и жабе и речне змије и сви други становници реке да виде шта је, и тако настане општа жалост.
Баш је сунце залазило за брег кад се то дешавало. Вода у виру се руменела као да је неко у њу сасуо вина. Вечерњи ветар је лутао кроз трску. А становници реке су и далје крај белутка тужили.
Наједном штука преста плакати и викну:
– Ево долази низ реку Рак Кројач, познајем га по руменкастим маказама што их носи у руци.
Сви се обазру на ту страну и угледају га збилја како се опрезно провлачи између камења, хитајући кући. Стигавши на свој праг рече:
– Срећа моја што сам собом понео маказе, те сам, чим су се деца мало заговорила, расекао торбу и побегао, иначе ме не бисте никад више видели очима.
Какав други лен рак би после овог доживлјаја прво легао да се одмори, а Рак Кројач прво узе да доврши започете риблје халјине. Шио их је док се месец није јавио, а онда су већ биле готове и преливале се као дуга у безброј боја.
Кад су штука, пастрмка и гргеч стигли у новим халјинама, забава у виру је већ била отпочела, жабе су свирале, рибице су играле окретне игре; а Рак Кројач је испод белутка за то време причао својој деци шта је све претрпео док није побегао из торбе.
