Када се каже „школа“, већина деце помисли на свеске, задатке и контролне. Али за Бранка Ћопића школа је била нешто сасвим друго, било је то место пуно смеха, чудних правила и великих открића.
Првог дана у школи, учитељица га пита:
„Како ти је име?“
„Знам то“, каже Бранко.
„А презиме?“
„Не знам.“
„Чији си?“
„Мамин. Дедов.“
„Па како те још зову?“
„Баја. А кад се наљутим – Бјелов.“
А онда неко из клупе довикне: „Он се зове Ћопић!“
Учитељица пита: „Зовеш ли се ти Ћопић?“
„Не зовем. Наша кућа зове се кућа Ћопића. Ја се не могу звати као кућа.“
Учитељица само уздахне:
„Или ће неко чудо од тебе испасти, или ћеш ми седети три године у првом разреду, па ћеш се у основној школи оженити.“
Глобус као бостан
Први пут у школи, Бранко гледа око себе:
„На орману видим глобус, округла справа на штапу. Питам друга: ‘Шта је оно?’
Каже: ‘Бостан.’
‘Што су га метнули горе?’
‘Да га не би украли ви Личани.’“
Табла и рачунаљка су му још већа загонетка:
„Питам: ‘Шта је ово?’
Каже: ‘Оно (табла), то је ништа, а рачунаљка је већ нешто.’“
„Толико година има и мој магарац!“
Након што се завршио час, наш јунак на испред учионице среће школског другара.
Један друг му каже:
„Колико имаш година?“
„Седам.“
„Толико има и мој магарац.“
Бранко љут, али кад дође кући, мора неком подвалити штос:
„Деда, колико имаш година?“
„Шездесет.“
„Толико има и мој магарац.“
Деда уздахне па каже:
„Јао, шта ли ће бити до краја године! Ми ћемо морати бежати из куће од твоје велике науке!“
