Фркћу коњи, збогом село драго,
крећем на пут растужена лица,
а с брежуљка, са пашњака знаног,
гледа за мном другар чобаница.
Сама, пуста, завијена муком,
маше мала поцрњелом руком.Зврје кола, промичу љескари,
Трака пута у бескрај се вије,
идем, кажу, на велике школе,
у чудесни кошмар гимназије.
Оста пашњак и јагањци бројни
и цурица, другар нераздвојни.Знам, сједиће сама, загледана
у јагоде и шевина гнијезда,
сјећати се мојих обећања
под живицом, уз трептање звијезда.
Причао сам, није вајде крити:
„Једном ћу се тобом оженити“.Отад прође коњица година,
чекам листић, њеном руком писан,
и спремам јој лагарију дивну:
„Никада се оженио нисам!
Вјечно, сјетан, мислио сам на њу,
остах вјеран старом обећању.“Једног дана, кад се натраг вратим,
ко туђинац, уозбиљен тмурно,
већ ме нико дочекати неће
ни у сусрет потрчати журно.
Са пашњака, замуклога муком,
нико неће домахнути руком.А ја, ипак, предати се нећу,
искитићу, као бајку стару,
сјетну причу о цурици плавој
и о њеном вољеном другару.
У тој причи бићу вјеран, мио.
Обрадуј ме, дивна лагаријо!
крећем на пут растужена лица,
а с брежуљка, са пашњака знаног,
гледа за мном другар чобаница.
Сама, пуста, завијена муком,
маше мала поцрњелом руком.Зврје кола, промичу љескари,
Трака пута у бескрај се вије,
идем, кажу, на велике школе,
у чудесни кошмар гимназије.
Оста пашњак и јагањци бројни
и цурица, другар нераздвојни.Знам, сједиће сама, загледана
у јагоде и шевина гнијезда,
сјећати се мојих обећања
под живицом, уз трептање звијезда.
Причао сам, није вајде крити:
„Једном ћу се тобом оженити“.Отад прође коњица година,
чекам листић, њеном руком писан,
и спремам јој лагарију дивну:
„Никада се оженио нисам!
Вјечно, сјетан, мислио сам на њу,
остах вјеран старом обећању.“Једног дана, кад се натраг вратим,
ко туђинац, уозбиљен тмурно,
већ ме нико дочекати неће
ни у сусрет потрчати журно.
Са пашњака, замуклога муком,
нико неће домахнути руком.А ја, ипак, предати се нећу,
искитићу, као бајку стару,
сјетну причу о цурици плавој
и о њеном вољеном другару.
У тој причи бићу вјеран, мио.
Обрадуј ме, дивна лагаријо!
Бранко Ћопић,био је писац који се детету обраћа непосредном поруком, претежно хумористичког карактера, понекад у краткој форми, понекад у широкој лирској распеваносги, увек свеж и младом читаоцу драг.
