Пустоловина за коју нисте чули (Други део), Јована Уршикић

Било је лето, већином дана паклено вруће да се на сувој њиви није могла видети биљка као што је зоб или која врежа. Тим несигурним тмурним сокаком, кретали смо се аутомобилом моји родитељи и ја. Ту смо на кратко стали да се одморимо и имали осећај као да нас неко тако детективски посматра, као да жели да докучи зашто смо овде застали.

Када смо кренули и удаљили се, мама је почела да претражује цео аутомобил у потрази за својим најдражим патикама старкама. Биле су прелепе, у бордо боји, са краћим белим пертлама.

„Њих нигде нема, како је ово могуће!“ рече мајка и од спокојног уживања у вожњи одједном је постала баш покуњена, јер их је заборавила поред пута.

На том месту нас је неко заиста посматрао. Веровали или не, био је то онај стари јазавац из прошле приче. Када је угледао патике, одмах су му се засвиђале, пробао их је и схватио да су чак и јако удобне. Одлучио је да их узме и крене на пут, брзином светлости се упутио у још једну пустоловину.

Ходао је дуго и коначно успео да изађе из тог места пуног тмине, међутим испред њега се указала страшна и мрачна зграда са уништеном основом и језивим сликамана на дувару. Мислио је: „Шта ми ми се може десити, све ће бити како ваља!“ Отворио је врата и ушао у једну од соба и легао на неки под испуњен осредњом величином рупа. Од умора се успавао, а у току ноћи се   пробудио испред огледала , угледао је неку чудну светлећу девојку која га је радознало посматрала, уплашен је побегао. Трчећи је обилазио разне мостове, разних величина и занимљивог састава. Зора је већ одавно створила дан који јазавац од толиког страха није ни приметио. На друму је највише било дрвених мостова, они су обично јако узани, такође и пластичних, широких, а на крају низа пружао се мост сав од облака, ни превише широк, ни превише узак. Радозналост га је повукла да крене путем тог моста. Лагано се кретао на њему, желећи све време да сиђе. Около је свака стварчица била начињена од облака дугиних боја, то је заправо било село начињено од шарених облака.

Изненада, мост је кренуо да се подиже, лагано сужава и постаје дрвен. Нашао се јазавац на том новом дрвеном, тако климавом и старом мосту, око њега било је само небо, а на крају две кућице са стварно разноврсним саставом, чинило се да су неки делови кућица од разних материјала. Брзо се кретао тим страшним мостом, док се испред њега налазио океан и то прилично велики. Пун зноја, уз толики труд успео је да стигне до кућица и покуца на вратанца. Ушао је унутра, где су га угостили патуљчићи који су били величине дечије шаке, са дугачким капицама и кићанком на њима. Имали су мале косе очи. Сви су сели поред пећи, пили су пунч са бресквом и јагодом. Грејући се и слушајући, патуљчићи су сваку јазавчеву реч довели у помало очигледно питање. Њихови предмети, храна и намештај били су много мали. Таман што се спустила ноћ, јазавац је легао на сићушан кревет са плишаним покривачем.

Ујутру када се пробудио, јазавац је патуљцима рекао да мора да крене. Изашао је из куће и пао на чудну планету у облику једне патике. Тамо су уместо људи живели Старковци, народ у облику патика, имали су велике очи, руке, ноге. Свратио је у продавницу да презалогаји нешто, купио је сендвич са сиром и јајима који је био такође у облику патика. На полици у продавници је пронашао неку кутију у којој су се налазиле идентичне бордо патике баш какве је и мама изгубила, а он имао на себи. Писало је зазвижди! Јазавац је то урадио и истог трена појавила се птица, објаснио јој је да би желео да их пошаље мојој мами.

Птица је испунила његову жељу и након неког времена, мама је пронашла кутију, отворила је и угледала нове омиљене бордо патике и била је срећна и задовољна као када их је купила.

Јазавац се вратио кући и испричао пријатељима о својој узбудљивој пустоловини у старкама.