У средишњем делу ливаде, у огромном огриску јединог дрвета беше неки јазавац. Био је заиста, заиста стар.
Сваког дана ради исте ствари: пробуди се, оде у потрагу за храном, поједе ту храну, одмори, дружи се са својим пријатељем другим јазавцем Чупком, а на крају дана легне у свој лежај. То је његов распоред већ пар година. Имао је само тог пријатеља и никог више. Пожелео је да тај досадни распоред промени и да упозна нове пријатеље, тако што ће их тражити по целом свету.
Близу прошаране ливаде била је шума у којој сунце није могло да провири своје жарке зраке. Запутио се ка шуми, пун наде да ће наћи неког с ким ће се слагати. На свакој кривини налазило се грмље. У грму крај поточића нешто се померало. Јазавац не размишљајући брзо поскочи да види у чему је ствар. Мало је дубље завирио и угледао бљештаву звезду коју је сунце обасјало. Ненамерно је пао унутра, и заиста, то је била звезда, али не играчка или нешто слично, већ звезда падалица. Има све делове тела као људи, изгледа мирољубиво и пријатељски настројено.
„Да ли желиш да се дружимо?“ – упита она умилним гласом. Јазавац весело повиче: „Наравно да желим!“
Још нешто се налазило унутра, када је мало боље погледао јазавац је угледао летелицу која је била напуњена боцама ваздуха. Чим би се ваздух истрошио, летелица би морала да се заустави и прикупи га.
„Што да се мучим и ходајући да обилазим цео свет, када могу да летим?“ – рече он и стави боце у преграду, тешко видљиву. Поздравио се са пријатељицом звездом машући јој из летелице.
Коначно су се меки ваздушасти облаци нашли на његовом путу. Можда се са облацима спријатељи, ко зна. Неочекивано звиждање у току савршеног летења се чуло неко време, док се летелица лагано спуштала на доле, пала је у снежну пустињу. Поларни меда који се ту нашао загрлио га је из одушевљења и запањености, јер у снежној пустињи се не могу свакодневно видети створења као што је јазавац. Упознао га је са породицом поларних медведа, непрестано је говорио о њиховим иглоима где они живе, променио је тему па му је показао шта све воле да једу. Понудио се да помогне да напуни боце ваздухом. Најзад се вратио у лет и махао меди!
Наишао је на осунчане територије на којима често може бити веома висока температура и где нема хлада. Приземљио се поред изгореле траве, у њој су се ваљала три пауна. Изгледала су очаравајуће без обзира на пакосну врућину. Нису раширили репове да би се хвалили, већ да би се хладили. Уплашено су га упитали :
„Можеш ли нас одвести до највеће хладовине, тамо ћемо живети, овде је неизводљиво становати чак у највећој хладовини која постоји!“
„Договорено!“ – одговори им јазавац.
Уместо тога, одвео их је на пашњак са много цветића и хладовине. Поздравили су се, а након осунчаних места дођоше тренуци за море које је било мало удаљено од овог места. Ускочио је у воду, није приметио да га нешто повлачи у дубине мора. Угледао је разне морске животиње и корале који су му највише одвлачили пажњу, зато што се померају као створења, знао је да су и корали жива бића, али не умеју да се крећу. Када се у свету око себе осврнуо, угледао је делфина Милија. Учио је са њим да плива и пази како се треба изражавати у присуству појединих врста делфина. Добио је огрлицу састављену од шкољки и морског камења, то је био поклон за растанак. Поздравили су се и повикали један другоме: „Здраво“!
Јазавац је све делове света обишао, па је дошло време да се врати своме дому. Укључио је аутопилот да се до кућице наспава.
Готова је пустоловина, упознао је незаборавне пријатеље јер је променио дневни распоред.
