Песник Немања Драгаш за „Змај“

Младог писца Немању Драгаша, првенствено краси својеврстан посебан начин писања поезије. Његове песме одишу душом, као и  јасним порукама читаоцима, свако ко је прочитао бар једну песму овог талентованог младића пожелео је да прочита још коју.

Констатовали смо да  се бави писањем песама, али наш саговорник нас на почетку коригује и истиче да он никада није спајао писање и бављење, па на све то каже:

– Никада нисам спајао „писање“ са „бављењем“, иако заиста у извесном смислу то јесте моја професија, или бар једна од. Али, у контексту уметности, писање најпре везујем за проживљавање и конзумирање стварности. Обраду свакодневнице. Ако је то уметност, онда је најпре уметност живљења, у којем нема врхунског, само просто таквог. На питање, шта за мене генерално представља уметност, даћу ти једини одговор који сам себи не бих замерио – начин на који дишем у изобиљу и пустоши. Истовремено, субјективна лепота начина на који дише све око мене. Космизација свакодневног – прича нам наш саговорник.

”Писање је разговор са вековима” – тако казао Стефан Првовенчани. Да ли писац мора комуницирати са прошлошћу како би његова поезија значајнију ноту ?

– Свакако да је то једна од опција, али не и универзална истина. Пре бих рекао, као што већ и јесам једном, да је књижевност мера прошлих векова. Да је савршен пресек друштвеног и духовног стања. Не мислим да је комуникација са прошлим нужна, бар не она директна комуникација. Више је то ослањање на постављење темеље, са вечитом тенденцијом доградње или повременог реновирања. Треба водити рачуна о носећим зидовима – објашњава наш саговорник и додаје:

– Немам узора ни у чему, па ни у песништву. Постоје многи уметници чија извесна дела волим, уживам у њима, разумем их на близак начин, поштујем из даљине или им, с радошћу, откривам нијансе, али не доживљавам их као водиље, идоле. Они су драгоцени свемири у свемиру и свака размена је вид узвраћене љубави. Дар.

– Награде су заиста важне и ту нема дилеме. Једини начин да им одредим „драгост“ или „вредност“ јесте да узмем у обзир временски, просторни и људски контекст у којем су ми додељене. Укратко – сећања. Околности су те које нас обликују. Верујем да личне фазе дају најпрецизније одговоре, а да смо ми сами, овако са дистанце, склони да сасвим добро лажемо и себе и друге.

Како се поезија може комбиновати са филмом и позориштем?

– Уметнчки синкретизам је идеалан инцидент када склизне у хармонију. У својим зрелијим годинама, ја сам улазио у драмске уметности као песник, у поезију као драмски уметник, а у пекару и стан као неко ко само пева. Научне студије су ми донеле нову перспективу која ми је била потребна, па сам између уметности и продукције у оном практичном смислу, пронашао део себе и у теорији. Теорији уметничког смисла. каже наш саговорник.

Често се постави питање: Која  је књига обележила нечије одрастање? Наш саговорник истиче да су то била дела из едиције „Ластавица“ које је махом добијао за одличан успех и примерено владање.

– Одрастао сам на књигама из едиције Ластавица које су моји родитељи и њихови рођаци добијали у школи за одличан успех и примерено владање. Пре него што сам открио поезију, откључао сам машту овим сјајним делима, а и данас поседујем бројна издања. Моја библиотека од око 4000 књига, разасута је на неколико локација у Београду. Бар половину сам донео још као студент, из Црне Горе – прича Немања.

Немања није имао прилику да одраста уз наш лист, али и без њега однеговао је и истанчан укус за поезију. Ми јесмо били подстрек деци, али у то време и многи други часописи радили су на песничком образовању омладинаца.

– Нисам читао часопис „Змај“, јер ми није ни био доступан. Одрастао сам у малом селу на крајњем северу Црне Горе, где сам и живео две деценије. У школи смо, касније, имали неколико сличних часописа. Верујем да сам и та издања сачувао негде међу осталим успоменама, а за крај додаје:

– Не верујте порукама које вам остављају писци у интервјуима. Верујте само детету у себи и негујте га, јер је само оно цело ваше, а све друго садржи бар половину туђег света.