И јутрос је учитељица у пензији, Љиљана Танасијевић, по свом обичају, устала веома рано, изнела своју постељину са плавичастим лептирима да се луфтира на балкону, обавила јутарњу тоалету, залила своје бегоније и попила једанаест гутљаја кафе из своје омиљене шоље са окрњеним репељком. За све то време, њен пас, златни ретривер. кога је још као штене пронашла једне вечери како цвили испод клупе у парку, лавежом је позивао госпођу Љиљану да већ једном обује своје еспадриле и најзад откључа улазна врата: – Ав-ав, ав-ај, ав… –Ево, идемо, стрпи се мало… – чешкала га је старица између ушију. Јер и кад веје, и кад пљушти, а камоли кад сване овако свеже летње јутро, Арчибалд госпођу Љиљану изводи у парк. Можда је неко сада помислио како је, ваљда, обрнуто, али верујте – није. Да није било Арчибалда, старица би увек лако нашла разлог да читав дан проведе у малом уредном стану: – Каква шетња! Још од прекјуче нисам пребрисала прашину са колекције лутака од порцелана, а остало ми је да прочитам још тридесет четири странице књиге! А већ у четвртак је рок за враћање! Како онда да будем пример деци која позајме књиге из библиотеке на почетку распуста, па током лета забораве и по седам слова, а камоли да позајмљено врате на време?!
Али, на срећу, Арчибалд је упоран и не уважава ниједан од њених разлога и ево га, већ јурца по парку. – Благо њему! Мене ноге једва служе, а он је бржи и од сенке чешљугара. Ми смо вршњаци: иако Арчибалд има 10 година, јер једна псећа година се рачуна као 7 људских, а ја се, ето, задишем и пре него што стигнемо под крошње. Можда би било боље да сам и ја пас… – мрмљала је госпођа Љиљана заставши под платаном у чијој крошњи је трперила јутарња светлост: – Најбоље би, у ствари, било да поново могу да будем дете… Не бих морала да носим штап, не бих по читав дан размишљала о неплаћеним рачунима. До миле воље могла бих… на пример… да се љуљам… – помисли и спусти се на најближу љуљашку да мало предахне. Ни сама не зна како је, мало по мало, почела да се њише напред-назад: прво мало, а онда се све јаче одупирући ногама о земљу и испружајући потколенице све више и више. Пред собом је видела само врхове прстију у огуљеним розе ципелицама, сунце које се као жута лопта одбијало од њих и надлетало врхове оближњих платана…. Ветар јој је нешно склонио густе, тамне коврџе са уха и шапутао нешто толико смешно да се кикотала и кикотала и летела, и летела, баш као некада давно…
… Громки лавеж је прекиде у сањарењу: Арчибалд је дотрчао на игралиште и зачућено је гледао како старица дрема на љуљашци.
–Ах ту си! – прену се стара госпођа и кажипрстом подиже наочаре. – А ја мало села да се одморим. Ју, па ово ће осам сати! Ускоро ће парк почети да се пуни шетачима! Добро је да ме нико осим тебе није видео да се глупирам на овој љуљашци. А знам да нећеш рећи ником шта се догодило!
Пас је несташно вртео репом и трчкарао пред старицом као да се ама баш ништа није догодило. А можда и није. А зар је за причу то уопште и важно?
