Наш брод плови поспани Атлантик. Машина бије свој ритам и гура сивог колоса ка обали Бразила. Назире се обала кроз тропску измаглицу – они изузетни облици који подсећају на главе шећера. Испод Главе шећера улазимо у прелепи Залив сирена, како су га назвали Португалци, освајачи нових светова. Баја де Гуанабара – Залив сирена.
Сигурно су у свом осећају лепоте замислили и у машти додали прелепе морске сирене, па тако заокружили своја осећања и чежње. Ма да, још једна згодна легенда. Ко је још видео сирене?!
Ово што сада видим јесте улаз и лука Рио де Жанеира. Чежња свих морнара, пустолова и путника.
Пилот довози лучког пелжара и брод се приближава свом везу.
Морам у машински простор. Нема забушавања. Сви имају своје место и задатак на броду. Од морнара до капетана.
Свака наредба извршава се одмах и без коментара. Ако имаш неку примедбу – изврши наредбу, па се жали.
Коначно, све је завршено. Лучке власти нам дају дозволе за излазак на копно.
Везани смо на месту најближем центру града. Излазим на обалу. Прилазим првој туристичкој канцеларији у којој добијам план Рија са подвученим догађајима и занимљивим местима за потпун доживљај града.
Плаза Мауá је испред мене. Ужурбани аутобуси товаре Кариоке према свим могућим локалним одредиштима.
Данас им је државни празник – Празник рада, као и нама. Лучки радници најавили су штрајк, што нама морнарима не пада тешко у оваквом граду. Биће времена за лутање и боље упознавање града. Прави одмор од захтевне навигације.
Хватам такси са погоном на алкохол и одлазим на Копакабану, да коначно видим и то чудо. Имају они још много таквих плажа, али ова је најпознатија – четири и по километра прелепог народа на океанском песку у ритуалном фудбалисању. Остале плаже специјализоване су за друге спортове.
Успут сам видео и плаже Ботафого, Ипанема, Леблон… и… већ сам уморан.
Цело време по мени копа исто питање: из ког разлога се тај залив зове Заливом сирена? Због лепоте – или су их стварно угледали!?
Ако та бића постоје, мора да их је предивно срести…
Ако се то чудо и догоди, како комуницирати с њима? А можда се, уплашени, сви разбеже – свако у своју сигурност…
Уморан, заспао сам.
Безброј питања не дозвољавају ми промену теме. Ни у сну ме не напушта мисао на морске сирене.
Ујутро следећег дана упућујем се на једну удаљену и пусту плажу. „Пуста плажа“ релативан је појам када уз обалу стално јуре глисери и скијаши на води, по оним тешким океанским таласима.
Мени се и даље из мисли не дају сирене…
Ако их угледам, шта ћу прво видети? Вероватно њихове ћелаве главе, јер им коса може само сметати при кретању кроз воду. Да ли су им лица слична нашим, имају ли плаве очи и делфинске капке на њима? Којим језиком говоре, и да ли уопште говоре?
Да ли стварно имају рибљи реп?
Емоције – какве су им емоције и да ли знају да их изразе? Живе ли у јатима или су породична бића?…
Пливајући уз обалу, прилазио ми је један ћелави господин.
Не, не желим ничије друштво да ме омета у размишљању и сањању. Толико сам се трудио да нађем овај празан део плаже.
– Срећан буди! – обрати ми се господин Сметало и одједном, успаничено схватих да нисам чуо никакав звук, глас, говор…
Једноставна, позитивна вибрација његове мисли улетела ми је у мозак са врло јасним, добродушним и искреним:
„Срећан буди!“
Скаменио сам се од страха. Да ли ја то можда лудим? Немогуће је то што ми се догађа. Покушавам се правити као да се ништа није ни догодило, јер се заиста ништа и није догодило.
Али, дођавола, ја сам заиста чуо „Срећан буди!“ – тако јасно, у мом мозгу, у мојој свести… Па још та позитивна вибрација као велика жеља доброте. А све у тишини. Немогуће.
Господин Сметало потпуно ме збунио до нивоа збуњене будалетине. Игнорисаћу га и наставити где сам оно стао пре његовог појављивања.
– Нисам ја господин Сметало, ја сам Кио.
Бежати треба, ово није могуће. У туђем свету овако пролупати и умислити да овај ћелави комуницира са мном, а у ствари није изговорио ни једну једину реч – то је немогуће. То је пометња у мојој глави. Можда сам стварно попио превише кафа јутрос.
Или су ми нешто ставили у кафу.
Бежати ми треба од те сподобе…
– Не бој се, Изабрани. Примили смо твоје добронамерне мисли и одлучили да ти поклонимо поверење. Зато ти дајемо титулу Изабрани, а зваћеш се Лаи.
Твоје име значи „поверење“, јер смо читајући твоје мисли схватили да си достојан нашег поверења. Ми немамо посебан језик – једноставно читамо мисли.
Покушао сам да реагујем, али су ми мисли биле толико збркане да се Кио почео трести од смеха, покушавајући да ме умири и саветујући ме да мисли поделим у два канала…
Један канал – моја унутрашња размишљања,
а други канал – за комуникацију са Заједницом.
И све то у тишини, без иједне изговорене речи.
Нормално да сам му уплашено одговорио:
– Г о с п о д и н е С м е т а л о… овај К и о… од шока не долазим себи…
– Ето, видиш да није тешко. Лако си ми узвратио сувислу реченицу, иако с ружним почетком.
– Па ко си ти уопште, није ваљда да сам наишао на мушку сирену?!
– Тачно.
– Ето ти моје среће! У нашим причама и легендама спомињу се искључиво женске сирене, а ја наиђем на – С и р е н ц а!
Одбијам да се помирим с том чињеницом, али чињеница се баш зато и зове чињеница…
Коначно сам срео неког из непознатог света – и одмах ми се хиљаде питања сруче на главу. Знатижеља ме хвата, лудим од брзих мисли…
– Сва та твоја размишљања пуна су људских заблуда. Гледаш ме у неком свом, а не мом свету. Мој задатак је да те уведем у нашу Заједницу као Изабраног.
Титула „Изабрани“ племићка је титула Света мора. Не носи никакве повластице, али обавезе су ти обавезне – у складу с твојим способностима и склоностима. Јеси ли спреман?
– Ту сам!
Отишао сам у дубље, далеко од обале, да на тај начин покажем да то заиста желим.
Одједном су око мене изронили бројни ћелави људи. Мушкарци и жене, старци и деца – сви су зрачили добротом. Гледао сам та занимљива лица и коначно заронио.
Нашaо сам се пред читавом групом усправних делфинских репова, који су се у појасу претварали у људска тела. Баш као у причама и на цртежима. На леђима су имали ону делфинску перају, и могао сам да замислим како се попут делфина играју, изгледајући елегантно док хватају ваздух…
Осећао сам искрену добродошлицу и истовремено чуо понављање мог новог имена:
– Лаи, Лаи, Лаи…
