Нашу саговорницу књижевницу Татјану Милановић кроз детињство у стопу пратио је дечији књижевни часопис ”Змај”. Како каже, не само у овом листу, већ и у другим налазио се изузетно квалитетан књижевни садржај, па је са радошћу читала и пратила рад ових часописа.
– Док сам била у основној школи, подразумевало се да се ученици претплате на књижевне часописе. Моја сестра и ја смо биле претплаћене на часопис Змај и Тик-таk. У овим часописима нудио нам се квалитетан избор књижевних текстова, oсим песама и прича, писало се о важним дешавањима, о позоришним представама и писцима. Негде можда постоји неки сачувани примерак Змаја – каже наша саговорница и додаје:
– Уживала сам листајући га и читајући, наравно, по више пута. Сећам се предивних илустрација које сам покушавала да имитирам цртајући, јер сам тада мислила да ћу бити сликарка кад порастем, или нашег такмичења која ће од нас лепше прочитати песму. Пошто је моја старија сестра увек учествовала у школским приредбама, такмичењима рецитаора и била солиста у хору, ја сам покушавала у свему да је пратим, па и у покушају да напишем неку причу. Из ове перспективе ми је јасно да смо тако заправо формирале свој књижевни укус. Она се данас бави новинарством и моја je велика подршка, ја сам професорка српског језика и књижевности и писац – прича Милановићева.
Татјани ни мало не бледе сећања на прву књигу коју је прочитала, а она нам открива која књига јој је обележила рано детињство. Ово дело сврстала је у омиљену књигу детињства, а то је:
– Прва књига коју сам прочитала више пута, и моја омиљена књига, била је Патуљак вам прича Ахмеда Хромаџића. Њу сам добила од другарице за седми рођендан. У то време се подразумевало да ћете поред бомбоњера за рођендан добити макар две књиге. То је можда моја омиљена књига из детињства, али ми је у основној школи омиљени писац биo Мика Антић. Мислим да сам у то време знала Микине књиге напамет. Он је писао баш о ономе што нас је „мучило“ у том узрасту. Имала сам срећу да га упознам. Заправо, и тада су школске и градске библиотеке посећивали писци – прича наша саговорница.
Милановићева додаје да је активно пратила и великане југословенске поезије, а да су то у већини били дечији писци, који су активно радили на кројењу и обликовању нашег листа.
– Ја памтим посете неких великих писаца, можда и највећих тога времена: Десанке Максимовић, Мире Алечковић, Мике Антића, Драгана Лукића и Добрице Ерића. Још увек чувам књиге са њиховим посветама. Посвета Добрице Ерића је украшена цветовима, права мала слика – каже наша колегиница.
Милановићева се присетила како је току студија на Филолошком факултету, писала за своју душу, али и да те редове никоме те показала. Највећи део тих текстова није сачуван. Татјана је на свом инстаграму написала: „Ни у педесетој није касно да издате своју прву књигу. Само треба мало храбрости да извичете своје дуго чуване текстове из фиоке”.
– Mој разредни старешина и наставник српског језика у основној школи у Јагодини био је Селимир В. Милосављевић, песник и покретач књижевног часописа Гороцвет. Он је подстицао децу да пишу приче и песме, неке су објављиване у часопису. Касније, у току студија на Филолошком факултету, пискарала сам повремено, али „за себе“, никоме нисам показивала, највећи део тих текстова није сачуван – објашњава наша саговорница и додаје:
– Један мој колега са групе, сада познати писац, је, мислим, студирао књижевност да би се формирао као писац. Ја сам, међутим, постала просветни радник. Имала сам неколико заиста талентованих ученика и подстицала их да пишу и да не крију своје радове, као што сам ја то радила. Околности су довеле до тога да много година касније неке сачуване текстове извучем из фиока и да најпре објавим пар кратких прича, а онда и завршим започети роман Шталаг lllБ. Мислим да је за то потребна и жеља да се на тај начин неко експонира и храброст, а ја их раније нисам имала. Мени је објављивање ове књиге изменило живот, у смислу да сам срела много нових пријатеља са истим интересовањима, да са неким делим размишљања – прича наша саговорница.
Наша саговорница објавила је роман Шталаг lll Б који је за кратко време постао изузетно читан. Тематика о којој пише наша колегиница је свима блиска, а сазнања о рату приближена су баш кроз ово дело.
– Овај мој роман је био замишљен као прича о мојој породици, мом деди који је као војник Југословенске краљевске војске заробљен 1941. и одведен у Немачку, у војни заробљенички логор Шталаг lll Б. Желела сам да своје сећање на дедине приче сачувам од заборава, да моји синови и једнога дана и њихова деца знају шта се дешавало. Како је писање и истраживање одмицало, ја сам схватила да ће та књига изаћи из оквира породичне приче и причати причу стотине хиљада других заробљеника, сапатника. О рату није лако писати, треба пазити да се не пређе у патетику, да се буде објективан – наглашава наша саговорница.
Сврха овог капиталног дела, што ми као редакција тврдимо је да прикаже погубност ратовања за све стране и јачину човекове борбе да из рата изађе колико-толико цео.
– Мој циљ је био да покажем погубност ратовања за све стране и јачину човекове борбе да из рата изађе колико-толико цео. Како каже јунак моје књиге: „Човек је потврд од камен“. Шталаг lllБ је заснован на истинитим догађајима, али је, наравно, роман, не историографија. Поред главног јунака мог деде, Божидара Бошка Станковића, други главни јунак, најбољи пријатељ мога деде у роману, је плод моје маште. Тако је то постао историјски антиратни роман – објашњава Татјана.
View this post on Instagram
Друштвене мреже су најважнији начин комуникације са нашом саговорницом и добар начин за добијање информација о њеном раду, а какве поруке добија прича нам Татјана.
– У данашње време друштвене мреже су најважнији начин комуникације и добијања информација, ја бих рекла. Ево, захваљујући друштвеним мрежама свима су доступни часописи попут Змаја. Мени су посебно важне јер не живим у домовини. Тако и преко друштвених мрежа најчешће читаоци сазнају за моју књигу. Јављају ми се они који би жели да је прочитају или они који су је прочитали, или они чији су преци такође били војни заробљеници па желе да пронађу податке о томе, траже мој савет. Мени је јасно да није ово књига за опуштање и разбибригу, ово је прича о једном тешком времену – казује за ”Змај” Татјана Милановићева.
Читаоци Татјани у великом броју пишу своје импресије о делу које је написала. Једна се посебно истакла, а она ће бити подстрек уколико буде другог издања да допуни дело. Ако до тога и дође наша саговорница ће изменити роман како би увела лик деке Мирославе Крнић која јој се јавила након што је прочитала роман Шталаг lllБ.
– Утисци читалаца су заиста позитивни и похвални. То ми је потврдило да сам била у праву када сам своју прву књигу, уз доста храбрости, објавила у педесет првој години. Међу првима ми се јавила госпођа Мирослава Крнић чији је деда, кога она, нажалост, није упознала, био у истом логору као и мој деда, lllБ. Уколико буде новог издања књиге, ја ћу причу о њеном деди уткати у роман, да се не заборави – поручује читаоцима и додаје:
– Пре неколико дана ми је, поштом, у коверти, не електронском поштом, стигло дирљиво писмо од госпође Наде Рут, пензионерке која живи у Немачкој, која је моју књигу прочитала више пута и каже да је за њу је то драгоцено сведочанство о једном времену. То мени као аутору много значи, потврда да је мој рад успео. Књига је отпутовала за Америку, Аустралију и Канаду.
Татјана припрема књигу песама за децу. Њен савезник је управо посао просветног радника и близина са децом различитих узраста. Збирка ће имати наслов Добро јутро, добри свете.
– Ја не пишем ни брзо ни много, јер ми то није примарно занимање. Пишем паралелно неколико текстова, онако како имам инспирацију. Нови роман неће брзо бити готов, али је у припреми књига песама за децу. Вероватно ми у томе помаже мој посао просветног радника и близина са децом различитих узраста. Писати за децу је посебна радост. Мени је то игра, могу се ставити у улогу дедтета, могу остати родитељ или просветни радник па са децом на тај начин кроз своје песме и приче са њима тако разговарати. Збирка ће имати наслов Добро јутро, добри свете. Она ће садржати неке старе и необјављене песме извучене из фиоке и неке сасвим нове. Надам се да ће почетком маја већ бити иштампана – каже наша саговорница.
Када би наша саговорница требала да се представи читаоцима то би учинила овако:
– Рођена сам у Лесковцу, али сам одрастала у неколико градова бивше Југославије: Јајцу, Доњем Милановцу и Јагодини. Дипломирала сам на Филолошком факултету у Београду на групи за српски језик и књижевност. Други мастер сам одбранила на Педагошком факултету у Јагодини, смер Васпитач у предшколским установама. Члан сам Удружења писаца Седмица из Франкфурта. Нагласила бих да сам ја мама двојице тинејџера, Петра и Младена, а затим професорка српског језика и књижевности и писац књига за децу и одрасле, љубитељ читања, цртања и путовања – представља нам се Татјана Милановић.
Порука коју Татјана шаље Вама читаоцима је:
– Не могу да пронађем лепшу крилатицу од оне која се налази на заглављу Вашег писма мени, Уз часопис Змај детињство никад не престаје, и то је моја порука свим одраслима који су волели да читају часопис Змај као деца. Али бих им свакако поручила да својој деци читају песме и приче, у Змају је пробрано најбоље из наше књижевности за децу, а онда нека их науче да им књига буде друг – закључује наша саговорница.
