Зец и Вук
Aутор: Тома Славковић
На једној шумској стази сретну се вук и зец. Зец се усправи на задње ноге и рече вуку:
– Је ли момче шта ти тражиш овде?
Вук се уплаши и поче муцати:
-Ја…овај…ја…извините…
– Ама шта ти мени “овај, онај”…Говори одмах, или ћу ти ишчупати уши! – рече зец лјутито…
– Пошао сам да тржим печурке за ручак – једва чујно рече вук.
– Јао, мустро, знам ја тебе…Дај личну карту! – нареди зец.
Бук се још више уплаши и поче муцати:
– Немам мајке ми!
– А имаш ли бар ђачку књижицу? – пита зец даље.
– Имао сам, часна реч али појео ми пољоски миш!
– Много лажеш, другар. – накостреши се зец.
– Јао не лажем, школе ми! Немој ме појести бићу добар! – молио је вук.
Зецу би жао. Зато га повуче мало за уво и рече: – Бежи ми с очију и да те више нисам видео! Срећан што је остао жив, вук наглавачке улете у један џбун и изгуби се у шуми.
