Ноћ засела на кровове,
па звезде снена броји.
Улицама тихог града
прође шетач тек покоји.
Једно псето, у улици
умивеној месечином,
усамљено, тражи коску,
трчећи за својом сеном.
Парк заспао, клупе празне,
позаспали и џивџани,
звездама поздрав шаље
само жубор у фонтани.
Дотле Милош грли јастук,
разних мисли пуна глава.
Слуша како у предсобљу
сат минуте откуцава.
Стигла поноћ, глуво доба,
заспао и мачор стари,
само зидни сат тик-така,
он над кућом сад стражари.
Дванаести кад откуцај
усталаса ноћну тмину,
састаше се три казаљке
у трену што брзо мину.
Понајтања и најдужа
рече само: „Благо вама!
Одмарате, ја секунде
даље пратим сасвим сама.
Ни тренутка да застанем,
да попијем гутљај сока,
ни кад јутро изгријава,
ни кад падне ноћ дубока.“
„Стално журиш, секундаро“,
она средња рече на то.
„Ти за минут круг обиђеш,
не стиже те нико зато.
Прављена си од челика,
али твоје срце није.
Не обраћаш на то пажњу,
журиш, трошиш батерије.“
„Ти за пун сат цели круг
савлађујеш шетњом лаком“,
одговори секундара
и пожури за тик-таком.
Још добаци кад је била
на дну кружног бројчаника:
„Увек ћу бити бржа
од најбржег коњаника.“
А најкраћа и најдебља,
што часове показује,
мрдну само, па им рече,
гласно, да је свака чује:
„Сестре моје ужурбане,
пресудила сила виша,
да секунде и минуте
јурите ко мачка миша.
Сад је поноћ, а у подне,
пола дана када прође,
баш на исто ово место
свака ће од нас да дође.“
Седам сати кад је било
из постеље Милош скочи,
наклони се ведром дану
и протрља снене очи.
Спавао би још два сата,
али школа чека, зове.
Вечерас ће, чим се смрачи,
пловити кроз плаве снове.
Све то прате три казаљке
са старога зидног сата,
неуморне, не застају,
умор никад њих не хвата.
Дан одмиче ка вечери,
сат понавља: тика-така,
казаљке се не смирују
од сванућа до сумрака.
Па и ноћу, кад све спава,
тик-такање звони: тик-так,
али тихо, да не буди
по собама скривени мрак.
Дванаести кад откуцај
огласи се усред петка,
три казаљке сљубише се,
па све крену испочетка.
Бројчаник је за казаљке
нешто као тркалиште,
јуре попут расног вранца,
тик-такују, ал’ не њиште.
Једу сате и минуте,
не треба им ништа више,
док се клатно испод сата
непрекидно тихо њише.
Часовничар, за њих доктор,
брижљиво их подмазује,
када некој зглоб искочи,
тик-так да се лепше чује.
