То ти је моје село,
ко још такав врт има?
То није село, већ бело
стадо са воћњацима!
Сред села: дом и школа.
Над кровом ружа плови.
Нови пут, шарена кола.
У дољи – јабланови.
Кроз село река хрли
и носи сличице кућа.
Мостић јој дрвени грли
обале пуне прућа.
Кад јутро румена лица
очи прозора отвори –
у селу уместо фрулица
забрује транзистори.
У сумрак моје село
запали златне свице.
Село је стадо бело
а деца – љубичице.
Да , наша легенда , писац поезије за децу.
Наш песник Добрица Ерић.