У порти бранковачке Цркве Светих архангела, у сенци столетних липа, испод којих почива најомиљенија песникиња српског народа, Десанка Максимовић, одржан је помен поводом три деценије од смрти славне поетесе.
Сваке године 11. фебруар, је прилика да се на месту на коме почива са супругом Сергејем Сластиковим, окупе поштоваоци њеног лика и дела. Парастос славној поетеси по благослову Епископа ваљевског г. Исихија служио је његов заменик протонамесник Филип Јаковљевић, уз саслуживање архијерејског намесника другог ваљевског протонамесника Саше Максимовића.
Помену је присуствовао сестрић песникиње, градоначелник Ваљева Лазар Гојковић са сарадницима, представници јавних установа града. Такође, били су у Бранковини и службеници фондације Десанке Максимовић, као и представници Народне библиотеке Србије.
У име оганизатора скупа присутне је поздравила Виолета Милошевић, директорка Матичне библиотеке „Љубомир Ненадовић“. Након парастоса у Ваљевској Гимназији је приређена је свечана академија „Обећала си да ћеш бити вечна“.
Градиначелник општине Ваљево, Лазар Гојковић поручио је присутнима да Ваљево и Србија и даље чувају успомену на њу.
– Ваљево и Србија чувају успомену на њу, стављамо је на посебно место и не дамо да оде у заборав. Генерација младих расте уз њене песме, а Бранковина је постала место ходочашћа за све оне који цене историју традицију и културу овог места. Хвала свима што доприносите да Десанка Максимовић остане инспиративна и интресатна данашњим генерацијама. „Обећала си да ћеш бити вечна“, писала је Десанка, а ми испуњавамо то обећање чувајући успомену на њу – поручио је присутнима градоначелник Ваљева.
Подпредседник Матице српске, др. Јован Делић рекао је да се Десанка Максимовић својом поезијом вазнела и стоји напоредо са Царицом Милицом и Јефимијом.
– Десанка је својом поезијом вазнела и стоји до славних српских средњовековних песникиња. Она је својом поезијом и идеалима доброте и лепоте обележила XX век и стваралачки га испунила. Матица српска је поносна што је она била њен члан, и што је сарађивала са „Летописом Матице српске“ од 1925. године.
Такође нам је част што је више својих књига, а међу њима и најзначајнију „Tражим помиловање“, објавила управо у Матици српској, 1964. године. Десанка Максимовић је једина међу свим песницима која је два пута понела „Змајеву награду“ Матице српске.
Први пут за збирку песама „Мирис земље“ 1955. године, а други пут за књигу „Нема више времена“ 1973. године. Када је Матица српска 1976. године славила јубилеј поводом 150 година од оснивања Десанка Максимовић је била члан одбора за прославу.
У знак поштовања за њено дело и за њено присуство Матица српска је 1986. године приредила свечаност песникињи у част и уручила јој Захвалницу за њен шездесетогодишњи допринос oвој организацији. Матица Српска ће ове године наћи начина да се сети Десанке Максимовић и њених вршњака Душана Матића и Растка Петровића у очи својих јубилеја.
Подсећам вас да се следеће 2024. године навршава 200 година од покретања најстаријег часописа са континуираним изласком „Летописа Матице српске“. Поносни смо на Десанку Максимовић.
Драгана Милуновић, заменица управника Народне библиотеке Србије рекла је да јој је велика част што је присуствовала помену песникињи, а да је она одрасла уз стихове славне српске поетесе.
– Народна библиотека Србије представља кровну организацију Задужбине „Десанке Максимовић“ и на тај начин дајемо јој скромни допринос очувању сећања на њу. Трудимо се да на конкретне начине и кроз активности подупремо рад задужбине, а то је кроз издавачку делатност задужбине – поручила је присутнима Милуновићева.
Присутнима се такође обратила и др. Светлана Шеатовић управница Задужбине „Десанка Максимовић“ да нема бољег места од Ваљевске гимназије где би се обележило три деценије од смрти песникиње.
– На овај дан када нас је напустила Десанка Максимовић пре тридесет година, можемо се присетити и делатности Задужбине „Десанка Максимовић“ посвећење њеном делу и лику у свим областима културе и образовања.
Народна библиотека Србије је седиште и кључна установа која поржава и организује рад Задужбине „Десанке Максимовић“. Вратићемо се тридесет година уназад.
Када је 11. фебруара 1993. године преминула Десанка Максимовић одржана је вандредна седница Владе Републике Србије на којој је одлучено да се сахрани да државни карактер и да јој се одају све почасти које из тога произлазе.
Истог дана и на истој седници одлучено је да се оснује фонд посвећен Десанки Максимовић. У временима санкција опште кризе и ратних сукоба у Хрватској и Боисни и Херцеговини Влада Србије је имала слуха и разумевања за улогу и значај апсолутно највеће српске песникиње XX века.
Већ 24. фебруара 1993. године, седници Владе којом је председавао подпредседник Владе Душан Михајловић донета је одлука о оснивању Задужбине „Десанка Максимовић“ чији је главни оснивач била Народна Библиотека Србије, а саоснивачи: Министарство културе, Министарство просвете, Министарство за науку, Министарство вера, Универзитет у Београду, Српска академија наука и уметности, Матица српска, Скупштина општине Ваљево и град Београд.
После 30 година треба се сетити одлуке по којој је Народна библиотека Србије била задужена да до 19. марта 1993. године, обезбеди техничке и организационе услове за рад, а део трошкова и удео у раду додељен је Скупштини општине Ваљево, Министарству културе, Министарству просвете, и одељењу за програме за ђаке и школе.
Морам да кажем да је тај део заборављен већ неколико деценија. Универзитету у Београду који се такође није појавио у последњих десетак година и више. Основна мисија оснивања Задужбине „Десанка Максимовић“ била је, цитирам, ради стварања услова за трајно очување и неговање успомене на Десанку Максимовић, највећег песника Српског језика XX века.
Истог дана одржана је и седница одбора којој су присуствовали истакнути писци и научни радници и представници породице. Донета је одлука о оснивању награде „Десанка Максимовић“. Коначно одлуком од 30. априла 1993. године основна средства дала је Народна библиотека Србије у износу од 50.000 динара. Новац је намењен за обављање административно техничко- финансијске и друге стручне послове.
Наведена средства дата су је Министарству културе, и намењена су искључиво Задужбини „Десанке Максимовић“. На седници од 26. фебруара 1993. године на седници Скупштине општине Ваљево донета је одлука да Министарство културе установи награду „Десанка Максимовић“.
По начину управљања задужбина је била ослоњена на средства и остала средства Народне библиотеке Србије и града Ваљева, а потом и на оснивачки улог породице која је носилац ауторских права.
Задужбина „Десанка Максимовић“ је поносна да што су сва дела јавно доступна и могу да се преузму или прате онлајн.
Са друге стране, дигитализовани рукописи постављају се у оквиру легата на сајту и јавно су доступни. Оваквим јавним приступом и највишим научним стандардима којима су се руководили приређивачи могу да се похвале само најбоље и високе културе. У том смислу зато је Задужбина „Десанке Максимовић“ је фасцинантна – рекла је Милуновићева.
Уметнички програм су извели ученици Ваљевске гимназије.
